Графике Радоице Ивановића: Корота као стваралачка тема
1 min read
Пише: Перивоје Поповић
Када неко има изузетну срећу и велику част да му ликовну умјетност као предавачи од основног до високог образовања тумаче врсни ствараоци: поч. Бранка Бурзан, поч. Цветко Лаиновић, поч. Анастасија Брајовић и још животворни Драгољуб Брајовић, обавезно, потом Никола Гвозденовић Гвоздо, колоквијално, онда је то спознаја без краја и мимо заборава. Ако уз то има и ријетку прилику и привилегију да непосредно присуствује или посредно учествује при самом стваралачком чину поч. Сава Брауновића, потом Николе Мија Вујошевића, Воја Татара, Миле Ђерковић, Бора Радева Куча и Марка Рогошића нпр. илити освједочено моћних изворних умјетника поч. Комнена Драговића Дучића, поч. Милоша Ускоковића, затим Браће Вучковић, Миленка Вујошевића и Здравка Шоргића (нека се не наљуте бројни ваљани и поштовани), онда би морао да зна бар понешто, ако не много, о ликовним умјетностима и да живи у њима и са њима.
Овога који се (ноћас) усуђује да говори повукла је Еутерпа на другу обалу стваралачке наде, обалу поезије, али спознање сликарства – графике, конкретно, као прапочетка свих умјетности, оставило је свога трага негдје у тамним, тајанственим предјелима душе. И тамо негдје, немогуће за именовати гдје и како, сачувани су упути на праисторијске пећинске цртеже, на антику, на Дирера, на Мунка… на нама најближе и свијету добро знане и уважене Ђурића и Величковића, рецимо. Но у овој збиљи некако посебно из душевних немира, изнеђу сна и јаве, доглашавају се метафизички директним и стварним и метапоетичким зовом Крсто Хегедушић и његов рад „Набрала је драча за постељу“ (Старица у црнини са коротном марамом на глави носи бреме драча на леђима…) као и чувени Рембрантов „Портрет Мајке“ из Музеја умјетности Града Беча (овдје, намјерно дато велико почетно слово М).
Негдје на средшту, на размеђи узајамнсти лимеса ова два уопште различита стваралачка стила и простора, с допуштењем Господа опште умјетничке правде, хоће нам се да уз апсолутну свијест о постојећем и разумну релацију могућег, смјестимо представу нашег и општег коротног духа на графикама Радоице Ивановића. Црна је, коротна је марама Богомајке! Црна је,коротна је марама Мајке Југовића! Црн је, коротан је обол на Црногорској капи! Црна је, коротна је марама знамените Црногорске Стане Орман – то је она мајка што јој у боју са Турцима гину сва три сина, а она потом ускаче у жестоку живу ватру и не дозвољава да падне, да непријатељу у руке допадне црногорски барјак!!! Црна је, коротна је марама бројних Црногорки од битиземана до наших дана – ја се не сјећам, никако се не сјећам своје Мајке у свијетло одјевене!
Коротна је, црна је марама Мајке Мирослава Кнежевића, из наших дана, а из Мурина на нашој обали светих вода Лима. И сва та корота, сва та црнина, сва та тама нашла је свој ваљани симболични и убједљиви далековидећи смисао и добробитну поруку на графикама Радоице Ивановића. Црна, епитет Црна тако је с много разлога и у имену наше земље – Црна Гора – Црна Гора, Црногорке, Црногорци – црна марама, коротна капа и долама. Коротни су дани 3,7,40, коротна је година, три године, пет, педесет – 500… Овдје прича мора да застане, да се отклони, да се одмори од таме! Чакамо, жељно чекамо следећу изложбу Радојице Ивановића и свијетле мараме, свијетла лица и погледе Црне Горе и њених достојанствених Црногорки. И Црногораца, и свијета у коме постојимо, обавезно!
(Ријеч на отварању Прве самосталне изложбе графика под називом „Корота“, акдемског умјетника-графичара, Радоице М. Ивановића, у Арт-галерији, Подгорица, 23. 9. 2017)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
ИМА ЛИ НАДЕ, ПОШТОВАНИ НИКОЛА?
E moj Perivoje lijepo ovo napisa,ovim madjima je to strano ,a nekima i smijesno,nije ovo kritika nego stvarno stanje.
Jos dok se u Crkvi pjevalo po starome sjecam se dobro kao da je bilo juce,bio sam mali ali kadionicu sveteniku sam drzao,pokoj mu spomena dusi vjecnoj navise Milu Bozovicu protojejereu iz Budave za parohiju Gornjo Grbaljsku,crkva puna sve skoro zene sve u crno vecina zena zabradjena tako se govrilo kod nas, podjekoji strai covjek i poneki prezivjeli cetni,uvjek i sada kad se sjetim toga nemogu zaboraviti zene u crnoj robi i vecim dijelom zabradjene,mladje su to isto radile kad neko umre ,ali one kojih se dobro sjecam do smrti su tako ostale,tada sam znao zast ali ne i zog cega tako dugo,ali tako je bilo,mrtve nase zene nijesu zaboravljae,ali ni zive,koliko je ljudi otislo za Ameriku a zene su ih cekale i po 20 i vise godina nijedna se nije udala,danas nije muz dosao do posla a kokot na dimnajk poje li poje.
Ne moze se reci ni da danasnjim potomcima nije zao svojih roditelja i predaka ali to je preslo potpuno u drugu suprotnost,postujem grad i gdje se to mora zbog urbanog prostora.ali i selo je postalo gore od grad,u svakom slucaju,svi su zauzet kao nemaju kad, zapadni dio smo prihavtili u onim segmentima drustav koji nama ne pripada i nije od nikakve koristi,a onamo gdje bi trebalo necemo.Recimo da manje kardemo.ili da se bolje odnosimo prem svemu zajednickom i drustvenom.
Odumiremo u svemu i svacemu a najvise u obicajima,zadnji put sam slusao tuzbalicu negdje 1984 godine ,od tada nijesam a mislim da je to vrlo rijetko,jos sam slusao neke koji se tome ne rugaju ali im je smijesnompa kazu kako nabraja i pozdravlja i porucuje po ovome koji je preminuo ,ovi maladji kazu AKO NEKO ZALELCE DA JE REPER.
Ima stvari koje je vrijeme jednostvno prevazislo,ali najveci dio smo se mi dobrovoljno odrekli,polagano ali sigurno nestaju obicaji,a kad oni netanu nestaje i narod.