(ИНТЕРВЈУ) Писац, књижар и издавач: Никола Маловић

Један од најнаграђиванијих српских писаца, Никола Маловић у интервју за ИН4С портал прича о животу крај мора, Боки Которској, али и томе да ли ће и ове године мислити на српском. 

• Година 2023. је за нама. Турбулентна, али, као и свака, има своје добре и лоше стране. Издали сте нову књигу под називом „Ја, Медитеранац“. Ваши романи одишу духом приморског начина живота. Ви човеку који није крај мора објашњавате како је то живети на Приморју. Чини ли Вам то задовољство?

– Живот на мору, тј. приморју, је привилегован из три разлога, због већег финансијског крвоток, због љепоте географије и концентрата цивилизацијског насљеђа.

Одлука да се живи у географији у којој током осам мјесеци нема знатнијег финансијског крвотока – кошта.

Но ако узмемо да је живот на мору био и остао сан многих континенталаца, тим прије ми – који смо стари Приморци и Медитеранци – треба да проналазимо начина како ћемо од прослављања свога краја ем живјети лијепо, ем ширити истиниту причу да је на пјени од мора угодно у свим годишњим добима.

• Ви сте писац, књижар и издавач. Како изгледа бити три у једном?

Нико ме заиста, никад није питао пати ли писац што је издавач, а да има неке патње у трозанатству казао ми је Павле из издавачке куће Талија, љетос на Херцегновском сајму књига, када ми је шотовоче рекао да не може истовремено да буде и издавач и књижар, а може издавач и штампар.

Мислим да сам једини писац, књижар и издавач, што ме чини гордим, али и неспокојним, јер како је тешко бити писац, књижар и издавач зна како само српски писац, заливски књижар и форматирани издавач, ваш саговорник.

• Да ли ћете и ове, Нове 2024. године мислити на српском?

Не могу друкчије, нити мислим да је то гријех.

Мајка каже да сам проговорио на словеначком, али да ме она није васпитавала у класичном духу, да поштујем морални код и хумани поредак, сигуран сам да данас не бих мислио на српском.

• Често понављате да Србија има излаз на море, да је Бока Которска једина географија на којој Срби и даље живе уз море. Колико су заправо, још увек, компликовани односи између Србије, Црне Горе и Боке Которске?

Када се одмакне фокус, све је то иста пашта.

Када се пак не одмакне, то значи да је на Приморју вансезона, али и да штабови свих са стране Запада изнајмљених политичких секти раде на додатном компликовању односа између Србије и Црне Горе као провизоријума који имају, па вију, некакове заставе. Коме год се чини да се „односи поправљају“, тај не види добро иза угла наших дана.

• Између прошлости и садашњег времена, чија је Бока Которска?

Између редова ми бацате неколико мамаца од којих је српски највећи.

Ипак, ваља знати да се, као и његошевска Црна Гора, с једне, и Монтенегро с друге стране, такође разликује Бока од јуче од Боке данас. Или сутра.

Ако сутра због антологијске колекције црногорских глупости Бока Которска постане муслиманска, онда ће то бити муслиманска Бока Которска. Или кинеска, свеједно.

Није бријег онога чије је стадо, него онога који је бријег дао да се стадо напаса. Готова формула.

• Познати сте по томе што често упозоравате да Црна Гора очигледно није свесна да и зими има море. Такође, пливате до позне јесени са својом супругом користећи благодат приморског живота. Када за Вас почиње, а када се завршава сезона?

Као најмањи заједнички одговор на три различита питања казаћу како смо купајућу сезону, премда више волимо да је зовемо пливајућом, супруга и ја „отворили“ 1. јануара 2023. Са све капицама од Ђеда Мраза на главама. У мору од 13 степени знали смо да Црна Гора појма нема да има море и зими.
Црну Гору као да је неко урекао, па иако дахијски музе Залив током љетње сезоне, органски, изнура, у уџбеницима, официјелним календарима, бонтоном, ставом и односом, дестимулише, умјесто да стимулише све што је бокељско, а ујединило се – на равне части – са Црном Гором 1813. године. Грехота је то.

• Власник сте Књижаре Со. Можете ли подсетити читаоце зашто се књижара тако зове и успевате ли да „осолите“ баш сваку главу која уђе у Вашу књижару?

Нисам власник херцегновске Књижаре Со, кажем свакоме ко помисли да јесам, јер је њен власник Бог. То знамо сви који памтимо катастрофални земљотрес од 15. априла 1979, када је у хипу пропало све што смо мислили до тог тренутка да је наше.

Књижара Со налази се на главном градском тргу који би требало да се зове Трг соли, јер је град настао 1382. због трговине сољу.

Књижара Со зове се необично тако јер настоји да рафинираним одабиром књига осоли памет сваког читаоца.

• Шта за Вас представља Србија?

У Србији сам се лијечио откако сам прогледао. Тамо је, родивши се у Београду, прогледала и моја супруга. Па смо под бомбама 1999. обоје отворили духовне очи. Србија је земља дивних људи, пуна родбине као шипак кошпица, пријатеља, кумова и пословних партнера. Србија је срце. Ако је Косово срце Србије, а Србија га извади и изда и прода, онда ће за мене Србија да буде исто што и Црна Гора, симболички обезглављена, без цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену.

• Какав је Ваш поглед на српско национално питање?

Док се не обнови црква Св. Петра Цетињског на врху Ловћена, без рушења Мештровићевог маузолеја наравно, неће бити помирења између два дискурса, светосавског и монтенегринског. Проблем је у томе што без великог глобалног мијешања карата помирење није могуће.
Српско национално питање виси о Косову.

• Шта је кичма нашег народа и хоће ли успети да остане усправна упркос недаћама које нам се намећу?

Прије примања хришћанства били смо трибали, дивље племе, нико и ништа. Имали смо срећу да нас је 1219. г, на вријеме, Свети Сава усправио, уградивпи нам духовну кичму.
Од тада пишемо прва капитална слова у историји, рађамо краљеве и два цара, Душана и Уроша, градимо Грачаницу, Дечане, Богородицу Љевишку, Пећку патријаршију, цркву на врху Ловћена.

Наш архинепријатељ зна да ћемо поново постати нико и ништа, трибали, ако нам извади светосавску кичму. Наш архинепријатељ је папин свети отац. Срби су сви у његовом фокусу мрави које треба згазити. А ми, иако мрави, као Божја створења, одбијамо да будемо згажени. Велика црвена ципела кренула је с небеса према нама. Даће Бог да се расточи на Косову и Русији. Или обратно.

Кад погледате уназад, каква је била за Вас протекла година?

У протеклој години као да ме неко уронио у ону његошевску чашу меда, па у чашу жучи.
Изашле су ми двије нове књиге, „Андрић и ђаво“ и „Ја, Медитеранац“, роман „Галеб који се смеје“ доживио је треће издање и превод на енглески, поред кинеског, моја „Бока Которка и Србија“ доживјела је такође треће београдско издање а „Догодине на мору“ друго, у мало времена.

Као уредник издавачке дјелатности Књижаре Со потписао сам три нова наслова, од којих издвајам два, књигу Николе Ј. Јурића „О националном карактеру Боке Которске“ и „Историју Паштровића“ Сима С. Арменка.

Из чаше жучи, уроњен, посматрао сам како нама знани свијет полако одлази к врагу, како се руше стубови нормалности, те како се човјек сутра на врху Ловћена – таман са црним Мештреовићевим Његошем од гранита као свједоком – може лагално оженити рођеном мајком.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: