Историја у огледалу: Четници на данашњи дан ослободили Лозницу
1 min read
Пуковник Мисита
Припремио: Иван Милошевић
Протеклих 70-ак година у Србији и Црној Гори владала је уобичајена комунистичка слика Другог свјетског рата гдје су се само партитани борили против окупатора, док су сви остали, а посебно јединице Југословенке војске у отаџбини, од почетка сарађивали са Њемцица. И док се та слика како-тако мијења у Србији у црној гори је све бетонирано и у том погледу нијес одмкло од 1945. године. Ових дана обиљежава се и почетак Другог свјетског рата, истина са мало чудним званицама, а чисто сумњам да има стотињак људи у Црној Гори који знају да је дан прије њемачког напада на Пољску у срцу Србије ослобођен од њемаца један град-Лозница. Ваља се подсјетити тог догађаја и то не да би превртали по нечијим гробовима и позивали на освету и неку радикалну ревизију, али вријеме да и друге чињенице које су комунисти од народа крили седам деценија коначно постану јавни. Сљедећи текст је преузет са фејсбук странице „Српска ствар“, па уколио неко и оно што пише у њему не жели да прихвати напречац, може се све провјерити.
У зору 31. августа 1941. године опалила је прва устаничка Равногорска пушка из руку потпуковника Веселина Мисите. Операција је почела договором о почетку борбе против њемачког окупатора у манастиру Троноша, одакле се кренуло у опсаду Лознице. Опкољавање, које је почело током ноћи резултирало је позивом на предају Немачком гарнизону у 08:30, после немачког одбијања предаје у 09:00 сати потпуковник Мисита испаљује седам хитаца ка Немцима, као знак за свеопшти јуриш.
Прво је заузето Немачко упориште у дому културе, затим гарнизон смештен у гимназији, док је најдуже одолевала немачка јединица смештена у кафани Лазе Хајдуковића. Јуриш на тај немачки положај лично је предводио потпуковник Мисита, бацајући бомбе ка непријатељу и у том јуришу пада, пресечен немачким митраљезом. Команду преузимају игуман манастира Троноша резервни поручник Георгије Бојић Џиџа и капетан Богдан Дрљача, док одступницу држи капетан Драгослав Рачић.
Вече 31. августа Лозничани проводе у првом слободном граду у окупираној Европи. Сутрадан, 1. септембра је на Лозничком гробљу сахрањен потпуковник Веселин Мисита, где му је и данас гроб и споменик. Наредног дана су заробљена 93 Немачка војника формиран 1. логор са Немцима као заробљеницима у Европи. Он се налазио у манастиру Троноша, а први командант логора је био носилац Карађорђеве звезде, резервни мајор Миша Ђукановић.
Број заробљених Немаца је премашио бројку 500 после битке на Завлаци и ослобађања Бање Ковиљаче, када су сви заробљеници премештени у војни магацин на Косовцу испод Цера. Тај логор је био пријављен Међународном Црвеном крсту и имао статус логора ратних заробљеника. Немци, међутим по лажном обавештењу, мислећи да је ту Рачићева команда, бобмардују логор где гине већина заробљеника, а и сам командант логора мајор Ђукановић.
После тог напада капетан Рачић наређује сељацима да све рањене Немце отпреме у Шабац и ослободи их ради даљег лечења. Овако хуман и частан гест није забележен у историји ратовања. Непосредно после Лознице одиграла се битка на Завлаци, јер су Немци из Ваљева кренули ка ослобођеној Лозници, када их је код Осечине сачекала јединица Равногораца под командом капетана Драје Јеремића. Капетан Јеремић, када је схватио да Немци држе 30 сељака као таоце наређује јуриш, ради ослобођања недужних људи и гине у том јуришу, а команду преузима Миливоје Ковачевић, разбија новим јуришом утврђеног непријатеља и преузима и 169 заробљених Немаца и предаје их капетану Драгославу Рачићу. Ратни плен ЈВуО је поред Немачких војника бројио и 12 камиона, 2 аутомобила, 3 моторцикла, 27 сандука муниције, 200 пушака, 20 комада разног аутоматског оружја и једна радио-станица.
У време борби на Зајачи, Рачићеве јединице су ослободиле Богатић из кога су Немци побегли ка Шапцу чим је напад почео, док је Јадарски одред оца Џиџе ослободио рудник Зајачу, практично без борбе, јер се читав Немачки гарнизон предао. Тада је дошла на ред и Бања Ковиљача. Под притиском комунистичког вође Небојше Јерковића, Рачић попушта да прими и партизанску јединицу коју је предводио несвршени студент медицине Мика Митровић звани Јарац. Не слушајући Рачићеву команду, комунисти безуспешно јуришају од 1. септембра ка Бањи Ковиљачи, не наносећи Немцима никакве губитке, сем штете у испаљеној муницији.
Равногорци у развученом ратишту од Завлаке до Богатића, по Рачићевој наредби, групишу се пред Бањом Ковиљачом у зору 5. септембра, како би сутрашњи дан, рођендан Краља Петра прославили у ослобођеној Бањи Ковиљачи. Капетан Рачић наређује комунистима да се повуку и са својим Церским одредом и Јадарским одредом Георгија Бојића Џиџе креће у одлучујућу битку . Због честих заједничких акција Немаца и усташа из Босне, који су упадали преко Дрине у Србију, ова битка је имала много више жртава него претходне. Четничке јединице бројале су око 5.000 војника. Напад је био силовит , а војници Југословенске војске у Отаџбини даровали су свом Краљу за 18. рођендан слободну Бању Ковиљачу, читаво Подриње, Рађевину и Мачву изузев града Шапца. У борбама ослобађања Лознице и бици на Зајачи погинуло укупно 34, а рањено 6 војника под командом ђенарала Драгољуба Драже Михаиловића, Битка за Бању Ковиљачу је била прва битка у којој су комунисти учествовали на истој страни са четницима, док се у борбама око Лознице, Богатића, Зајаче и на Завлаци нису појавили.
Георгије Бојић Џиџа је после Босанске голготе 1945. ухваћен и спроведен у Шабачки затвор где је зверски мучен и убијен ударцем маља у главу, док је знајући шта га чека певао песму „Од Тополе па до Равне горе“. Његово тело су закопали поред Савског моста, а када је народ почео да пали свеће на необележеном месту, ископали су тело игумана Троноше и бацили у Саву.
Пуковник Драгослав Рачић, последњи четнички командант Србије после Босанске голготе, враћа се на свој терен у Љубовију, где га у селу Славковићима крајем новембра 1945. убија комунистичка патрола пошто му је претходно лоцирала скровиште у једној земуници. Рачић истрчава са својим аутоматом из земунице али убрзо пада пресечен рафалом.
Његово тело на двоколици одвлаче у Љубовију, тако да су му се ноге вукле иза кола, па се и кожа на петама огулила. Његово мртво тело било је три дана изложено разном иживљавању комуниста, од пљувања до погањења. После је наређено локалном пијанцу и бескућнику да га закопа на месту преко пута данашње старе аутобуске станице у Љубовији, граду кога је три пута ослобађао од Немаца.
Извори:
Равногорска историја: Радован Калабић
Душан Трбојевић: Церско – Мајевичка група корпуса;
Милисав Марковић : Са Дражом у победу или смрт
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Вагра обична која чак није ни личила на војску. Слуге фашистичке које су се од усташа разликовале само по униформи.
U tom kraju uopste nije bilo partizana. Cetnici su oslobodili celu zapadnu Srbiju. Posle rata su komunisti falisifikovali istoriju i deca su u skoli ucila da su u velikoj bici kod Gajica stene na Zavlaci partizani unistili nemacku kolonu koja je posla u pomoc Nemcima u Loznici. Cetnici su unistili celu kolonu Nemaca I zarobili kamione I oruzje. Komandant Nemaca, jedan plemic, je poginuo. Treba reci da su u bici za Banju Koviljacu preko obliznje Drine napadale I ustase. Nemci su koristili I avijaciju. I tom loznickom cetnickom kraju, gde su u borbi ucestvovali I bivsi borci cuvene Drinske divizije koja je probila Solunski front I oslobodila Beograd I njihovi sinovi, nije bilo partizana. Oni su se pojavili kasnije u Sumadiji I sabotirali borbu izazivajuci surove represije od strane Nemaca. ZA odmasdu zbog izgubljenih bitaka a takodje I zbog poraza u Cerskoj bici na istom mestu, Nemci su prvo, 14 okotbra, streljali 3000 ljudi u Dragincu kod Loznice a posle toga I u Kraljevu I Kragujevcu. Jadarski cetniciki odred je brojao vise od 5000 cetnika, partizana nije bilo nigde.
U kontekstu ove dokumentarne priče o oslobadjanju dela zapadne Srbije od Nemaca , treba pomenuti herojski i tragičan životni put majora Jezdimira Dangica , po profesiji pravnika , inače komandanta žandarmerijskog obezbedjenja Kralja Petra ll , koji je u avgustu ’41 komandovao JVuO u istočnoj Bosni i u to vreme pregovarao sa Nemcima , posredstvom Nedica , da se obuzdaju ustaški zločinci koji su uveliko harali Hercegovinom i istočnom Bosnom .Ovim pregovorima se usprotivio Jure Francetic komandant „crnokošuljaša“ Vražje divizije smatrajuci da je NDH medjunarodno priznata država koja na svojoj teritoriji nece tolerisati drugu vojsku ! U zajedničkom napadu sa Nemcima čineci do tada nevidjene zločine nad golorukim stanovništvom samo u Starom Brodu na Drini ubijaju 6000 civila kojima Italijani ne dozvoljavaju prelazak u Srbiju kod Višegrada iako im je sam Nedic uputio apel da ih propuste!
U tim borbama gine i veliki broj četnika , a Dangic biva zarobljen i od strane Nemaca ga interniran u Poljsku , u logor , odakle beži ’44 godine i daje veliki doprinos u Varšavskom ustanku , ali kao jednog od vodja ustanka zarobljava ga Crvena armija i šalje u zlogasni zatvor Lubjanku u Moskvi ,odakle ga ‘ 47 isporučuje komunističkim banditima koji ga na pravdi Boga osudjuju na smrt i streljaju u Sarajevu ’47 godine . To je nažalost bila sudbina vecine srpskih rodoljuba , pa i majora Dangica koji se borio kako protiv ustaških zlikovaca , tako i protiv Nemaca , ali nije mogao da se izbori protiv izroda iz svog naroda koji iskrojiše istoriju prema svojim boljševičkim lažima , a ovakve heroje proglasiše izdajnicima , ali i njihovim lažima dogoreva sveca , izgleda da se posle ovoliko desetina godina Srbi stvarno „umirit ne mogu “ !
… Savle!
Otkud ti!?
Нису они ослободили ништа. Они су само заузели Лозницу да то не би учинили партизани. Међутим, ништа ново, као што у Хрватској раде ревизију усташтва, тако и овде четничка банда доживљава неку мученичку улогу „бораца за слободу“. Смешно и тужно.
Јадо јадни!
Sekula ti si čovek bez obrazovanja i obraza.Zar ti nije jasno da će četnički pokret živeti vječno u srpskom narodu, kao što danas živi, u odnosu na partizane i komuniste koji su isparili iz sećanja svih naroda u bivšoj Jugoslaviji. To ukazuje da partizani nešto nisu radili kako treba, i kada bi im oprostili genocid nad Srbima, opet se gube iz sećanja. Veza je ne raskiduva:Karađorđe-Kralj Petar-Draži…
Sve je ok samo Poljska je napadnuta 1939.
… Lijep grad, dobri ljudi!
Moj grad
… Laseku, da izvineš, dosmrđeo si ođe svima!
Manitaš …
Nepotrebno.
Ajd što je pogrješno.
Као да је неко некад спорио да је Мисита ослободио Лозницу. Али једно су Дража и Мисита а друго су МНЕ четникуљци који су од првог дана служили окупатора.
Четници су подигли Тринаестојулски устанак!
… Bio se strašno zamjerio Draji Jeremiću, Račić! Onome što je bio strah i strepet i za svoje predpostavljene, najboljem pješadincu kraljevske vojske koga su klasići nazvali “ Surovi“!
U jednom tenutku Jeremić se mašaoi za pištolj, ali Račić ostade smiren : Mi smo vojnici kraljevske vojske, Drajo, mi smo Srbi! Ako ne možemo da ih liječimo, ajde onda da ih pobijemo da ih ne mučimo!
… A onda jei on zavatrio : Nijesmo mi banda gospodine kapetane, mi smo vojska, a i ja i ti smo potomci srpskih vitezova!
Kapetan je malo poćutao, pa skrušeno reče : … U pravu si Račiću, sve si u pravu! … I pruži mu ruku.
… Vitez Račić, viteške JVuO!
… Za one kojima mozak nije pomutila filmovana “ bulaićevska istorija“!
A ovima drugima ionako pomoći nema !!!
( po kazivanju Georgija Bojića Bidže koji je bio prisutan svađi Račića i Jeremića, onoga što se komunističkim zlikovcima smijao u brk, u smrt otišao sa pjesmom!)
Slava srpskim vitezovima!
Bravo Djikane. Aaaaa???