Једно огњиште (у спомен др Растислава Петровића)

Вјерујем да ће читаоцима уваженог Портала бити занимљиво да погледају садржину једног дијела опширне изјаве херцеговачких и црногорских главара исписане 21. октобра 1711. године. У тој години избио је устанак на чијем челу се нашао митрополит Данило. Изјава је исписана ћирилицом и чува се у архивима Русије.

Пише: Горан Комар

Главари казују да су од његовог царског „величаства“ примили радосне грамате и како су његове све поруке разумјели. У самом почетку документа побрајају се предјели у нашем народу који узимају учешћа у устанку. И томе попису на челу стоје управо предјели старе Црне Горе: „у предјелу зетских и црногорских и приморских и брдских и захумских, у Арбаније, у области скендеријских, барских, улцињских, жабљачких, подгоричких, спушких, никшићких, требињских, гусињских, колашинских, дукађинских и осталих“. Описују се битке које су вођене и говори о недостатку оружја за разарање градова. Говори се о турскоме затварању тргова и спријечавању могућности набавке оружја. Говори се о узимању талаца које Турци затварају у градовима: „пофатали и у градове по неколико старјешина христијанскијех затворили да се с нама не могу сјединити и војевати“. У овом кратком чланку желим, ипак, скренути пажњу на изјаву главара која представља сасвим јасно дипломатско-политичко легитимисање области које су кренуле оружани устанак, а којем, још једном подвлачим, началствује Црна Гора. Већ и код побрајања предјела, види се концентрација земаља и градова којима ће много каснија тежити акција црногорског владара Николе Петровића? Дакле, главари кажу: „Ми сви више речена племена и старјешине, сви разумјесмо и вашем царском крилу главе поклонисмо и вашег посланика Михаила Милорадовића примисмо за нашег заповједника и пуковника и како су били његови стари изабрани у прва времена при нашим благочестивим и светопочившим царевима српским, тако и ми с радошћу примисмо врлога и храброга који се на боју добро поноси и нас око себе врло соколи“.

Ето, то је изјава Црногораца и Херцеговаца упућена руском суверену Петру Великом. Познате су посљедице устанка, познато је да су усљедиле турске експедиције, познато је да се и сам митрополит, као и црногорска нејач склонила у Боку, познато је да је тим поводом кренут рат у којем је наш народ поднио велике жртве. Али, остала је историјска легитимација и документ који, у низу других, свједочи јединство.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: