Кад ћутање није злато

Пише: Емило Лабудовић

Избори су одвајкада били нека врста пијаце на којој се нуде обећања и купују повјерење и подршка, заборављају стари а улази у нове дугове. Они су прилика да се они који ће убудуће водити политичко – економски брод кроз Сциле и Харидбе времена у којем јесмо подсјете на најхитније потребе оних који ће их бирати. Некима фали улица, другима расвјета, па амбуланта, школа, водовод… списак се не мијења и не смањује већ само расте. А кад омане изборна „дај ми – дам ти“ трговина, као излаз и начин притиска на одговорне остају блокаде. Преријечити улицу, цесту, регионални пут, улаз у тунел… у вријеме најжешћег саобраћаја, малтретирајући и оне (укључујући и странце) који чак ни појма немају шта се и од кога захтијева, нешто је чему се у демократији не смије приговорити. А још кад се захјеви појачају децибелима.

Има у чувеном цртаћу о Чарлију Брауну једна реченица којом Сара, једна од јунакиња, објашњава рецепт како да се постане главни у парку гдје се окупљају. „Говори гласно, и носи пса са собом“, каже она, и, држећи Снупија под пазухом, наставља да изиграва „kapo di tuti kapi“! Скоро на исти начин незадовољне групе и групације врше притисак на власт и државу, у настојању да, ако већ не могу да остваре своје, мање – више, оправдане захтјеве, а оно макар укажу и још једном подсјете на себе и своју невољу. И што су бројнији, и што су гласнији, лакше долазе на насловне странице новина и сајтова, у ударне минуте тв дневника. Говори гласно, још гласније и најгласније, а умјесто пса држи застој што дуже, метод је којем прибегавају они што траже закинуто и на тај начин се боре за своју „правицу“.

Али, има, на жалост, и то не мали број, оних који су такође у потреби, и то оној од које живот зависи, али нити могу да препријече цесту а још мање да извикују свој чемер и јад. Ријеч је о не малом броју оних које савремена медицинска и социјална номенклатура дефинише као „лица са посебним потребама“. А њих има толико (најмање 10 посто укупне популације) да друштво и одговорни не би смјели да се праве „Енглези“ и ћутке прелазе преко њиховог усуда. Пажљиво пратим ових дана подгоричку предизборну кампању и поплаву обећања, али нико, и ама баш нико, се ни ријечју не осврће на њих.

Без икакве жеље да прибавим било какве заслуге у томе, морам да подсјетим да смо колега др Страхиња Булајић и ја, док смо бли писланици, уз неподијељену подршку осталих посланика, својевремено успјели да, прије свега, на ниво законске норме уградимо обавезу државе да посебно и детаљно попише сва лица са посебним потребама и разврста их по категоријама и врстама обољења. Та обавеза, садржана у Закону о спречавању насиља у породици (а скривање постојања оваквих лица, што у Црној Гори није ријетка појава, својеврстан је облик породичног насиља), налагала је полугодишњи попис и ревизију списка. Тек на основу егзактних података о броју тих лица и њиховим здравственим невољама могуће је водити праведну и економски рационалну здравствену и социјалну политику.

Друга законска интервенција била је обавеза формирања Националног центра за аутизам, неке врсте државног института који би се, научно, организационо и савјетодавно, бавио питањем аутизма и особа обољелих од те, на жалост све чешће, болести. Та, прије свега научна, установа била би у обавези да прати достигнућа савремене медицине у тој области, да изучава превенцију и методе њеног лијечења , да едукује љекаре и родитеље, помаже организацију и методологију рада дневних центара, прати и усмјерава државну здравствену политику у тој области. Тадашња власт је два пута покушала да ту обавезу сведе на ниво дневног центра, чему смо се енергично супроставили и ту идеју, макар у закону, оставили и сачували аутентичном.

Не знам даљу законску судбину ова два пројекта, али поуздано знам(о) да не само што нијесу реализовани већ их нико и не помиње.

А особе на које се ова рјешења односе нити могу саме на цесту, нити су гласне до мјере да подсјете на своје постојање. И на обавезу друштва да се са посебним сензибилитетом односи према њима и њиховим проблемима. Можда је управо њихов проблем а држави изговор у томе што углавном ћуте, заробљени у свом свијету, недокучивом и неразумљивом за нас који смо, физички ту поред њих, а фактички тако далеко. Али, баш зато што ћуте наша је обавеза, и као друштва и као власти, да пажљивије ослушнемо и разумијемо њихову тишину. Уосталом, а то љекари најбоље знају, у такозваној „тријажи“ пацијената код масовног повређивања помоћ се прво пружа онима који ћуте. А за оне који кукају гласно (и носе пса са собом) увијек има времена.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: