Како је „Друштво народа“ данашње УН одбацило једнакост раса 1919. године

Прије сто година отпочела је мировна конференција на којој ће бити стављена тачка на нестанак Њемачког, Аустроугарског и Османског царства након Првог свјетског рата.

Катастрофалне последице Версајског уговора у Европи детаљно су истражене. Мање је познат прикривени ресантиман Јапана који није успио у својој намјери да Друштво народа усвоји „једнакост раса“.

Први свјетски рат уздигао је Јапан у силу првог ранга међу свјетским нацијама. Царство је профитирало од уласка у рат 1914. на страни Антанте, а против Њемачке, ојачавши своју позицију на Далеком истоку и Пацифику. На почетку мировне конференције, 18. јануара 1919. године, два његова представника сједела су у савјету пет главних победничких сила, на истој нози са САД, Великом Британијом, Француском и Италијом.

Конференција одржана у Паризу и Версају, израдила је дипломатске споразуме који су окончали Први свјетски рат и успоставили нови међународни поредак који је требало да гарантује мирно решавање конфликата: Друштво нација (ДН).

Делегација јапанске владе имала је два главна циља: преузимање њемачких територија и ингеренција у Кини (у провинцији Шандунг) и на Пацифику (Маријанска, Маршалска и Каролинска острва), као и уписивање принципа о „једнакости раса“ у повељу Друштва народа која је представљала први дио Версајског споразума потписаног 28. јуна 1919.

Након што је сондирала Американце и Британце, јапанска делегација је одлучила да се ослони на америчку жељу да се призна „једнакост вјероисповести“. Предложила је амандман на члан 21 повеље који би прецизирао да све потписнице признају „свим држављанима чланица Друштва народа праведан и у сваком смислу једнак третман, без икакве разлике, у принципу или у стварности, због њихове расе или националности“.

Британски представник је предложио да се расправа о деликатним темама попут вјере и расе одгоди до неког тренутка у будућности. На крају се са њим сложила већина комисије задужене за израду повеље ДН и овај члан је избачен.

Јапанска делегација је повећала број преговора са представницима САД и, надасве, Велике Британије, сматрајући противљење које су доминиони Британског царства исказивали према њеном предлогу за озбиљну препреку.

Упркос свим компромисима које су јапански дипломати предлагали, те напорима представника влада Канаде и Јужне Африке да помире двије стране, аустралијски премијер Вилијам Морис Хјуз није промјенио став.

Овај заговорник „бијеле Аустралије“ је, према ријечима очевидаца, изјавио: „Могу да признам једнакост Јапанцима као нацији и као појединцима. Међутим, не прихватам последице које би нас чекале када бисмо им отворили своју земљу. Не ради се о томе да их сматрамо инфериорним, већ их просто не желимо. У економском смислу, они би били реметилачки фактор јер су спремни да раде за знатно ниже плате у односу на најнижи износ који наши сународници прихватају. Небитно је да ли ће се лако интегрисати у наш народ. Не желимо да они могу да се жене нашим женама.“

Свијет подељен између бијелаца и оних који то нису

Да би се разумио контекст ових расправа и стварних намјера Јапана, треба се подсјетити да је крај Првог свјетског рата представљао врхунац колонизације и моћи бијеле Европе над остатком свијета. Од краја XIX века, колонијалној доминацији над огромним дијелом планете придодате су дискриминаторне мјере против небијелаца у земљама у које су имигрирали.

У Сједињеним Америчким Државама, бијели јужњаци су се осветили за пораз у Грађанском рату створивши систем сегрегације. Калифорнија је 1854. године увела нови порез за странце непогодне за натурализацију, која је била резервисана за „бијеле, слободне људе“.

Федерални закон из 1882. је на крају забранио улаз кинеских радника у земљу. Њихов прилив је довео до великих немира на западу Канаде и на Новом Зеланду. Владе су уводиле имиграционе порезе или тестове знања језика. Аустралија је 1901. усвојила закон који је забрањивао настањивање небелаца.

У Јужној Африци, колонија Натал одузела је право Индијаца да гласају за своје представнике у парламенту, док су бројни закони ограничавали њихов улазак у земљу и мјеста на којима су могли да се настане; против те огромне неправде борио се млади адвокат Мохандас Карамчанд Ганди.

Долазак кинеске радне снаге у Трансвал (једна од четири старе колонијалне зоне у Јужној Африци, прим. прев.) 1904. године, изазвао је жестоку побуну белих рудара због које је влада забранила улаз Кинезима.

Након Другог бурског рата у ком су се сукобили Британци и потомци првих холандских колониста (1899-1902), до њиховог помирења дошло је уз низ дискриминаторних закона против црнаца који су представљали основу за апартхејд. Међу државама се нису ширили само дискурс и идеологија, већ и практичне мјере власти, попут језичких тестова који су постали главни начин ограничавања небијелачке имиграције. На овај начин планета је подијељена на белце и оне који то нису и рођена је замишљена заједница која је надилазила националне границе.

Јапанска имиграција на Хаваје, а потом и на сјеверозападну обалу САД, знатно је нарасла током 1880-их година. Калифорнијски закон из 1913. године, којим је Јапанцима забрањено да купују земљу јер су проглашени за странце неподобне за натурализацију – што је важило и за Кинезе и Корејце – изазвао је велики бес у Јапану и дипломатску кризу.

Тек скоро изашавши из режима „непоштених споразума“ који су подразумјевали екстратериторијалне привилегије за западњаке, Јапан је био обузет потребом да себи и другима докаже да је сада на једнакој нози са њима. Према ријечима јапанског конзула у Сиднеју из 1901. године, царство није жељело да се његови становници нађу у рангу „Кинеза, Канака, црнаца, житеља пацифичких острва, Индијаца и других источних народа“.

Како би избјегао срамоту забране уласка, Токио је потписао споразуме о ограничавању јапанске имиграције са Аустралијом (1904), Канадом (1907) и САД (1908). Чак и на територијама на којима питање имиграције није било актуелно – на пријмер у француској Индокини – влада се борила да њени држављани у транзиту добију исти правни третман као и странци европског порекла.

На последњем састанку о повељи ДН, јапанска делегација је предложила да се, умјесто засебног члана, у преамбулу убаци „признавање принципа једнакости нација и праведног поступања према њиховим држављанима“.

Ова формулација није укључивала термин „расе“, нити експлицитно помињала имиграцију. Иако су Италија и Француска остале уздржане, британски представник је изразио бојазан да би такво решење угрозило суверенитет држава чланица. Амерички предсједник Вудро Вилсон је изјавио да радије не би доводио то питање у везу са настанком ДН. Комисија је потом гласала; за амандман је гласало једанаест од седамнаест делегата. Међутим, Вилсон је, као предсједник комисије, одлучио да би он могао бити усвојен само једногласно.

Будући да је питање имиграције било под јурисдикцијом доминионâ, те да је јединство делегације Империје било апсолутни приоритет, Британци нису хтјели да противрече Аустралији. Вилсон се приклонио таквом ставу, убијеђен да је подршка Лондона кључна за успех ДН, чији је настанак био његов главни циљ у Паризу. Такође је вјеровао да би формално усвајање расне једнакости изазвало жестоко противљење у америчком Конгресу. Међутим, упркос његовим предострожностима, Сенат је у марту 1920. године одбио да ратификује Версајски споразум и САД се никада нису учланиле у ДН.

Током читаве расправе, штампа у Америци и Британији оштро је нападала Јапан, оптужујући га да жели да олакша емиграцију својих држављана. Реакције људи који су живели под бјелачком влашћу била је занимљива.

Од почетка рата, амерички црни интелектуалац Вилијам Едвард Бургхарт ду Бојс посматрао је Јапан као актера освете обојених народа: „Узевши у обзир то да се за Француску и Енглеску боре црни Африканци, мрки Индијци и жути Јапанци, могуће је да ће они изаћи из овог крвавог хаоса са новом идејом о суштинској једнакости људи.“ Међутим, управо таквог размишљања су се Јапанци ужасавали.

Вилсонов позив на праведнији међународни поредак изазвао је узбуђење међу житељима свих колонизованих територија. Расна једнакост коју је предлагала једна небијелачка сила пробудила је огромну наду међу америчким црним становништвом; штампа је ентузијастично пренела њујоршки сусрет између представника те заједнице и јапанске делегације на путу за Париз.

Један јапански дипломата који је био стациониран у Вашингтону годинама касније је причао како су га црнци поздрављали на улици и да су му одређени чак тражили да им одржи говор. Ипак, циљ Јапана није била једнакост свих раса. Његова власт се плашила да би инфериоран положај јапанских држављана угрозио позицију Земље излазећег сунца у будућем међународном поретку. Занимљиво је што се у Јапану – ни у дипломатским архивама, нити у мемоарима дипломата – не може наћи ни траг овог сусрета са црним Американцима.

Протести у Кини

У почетку је кинеска делегација подржавала јапански предлог. Један од кинеских делегата је саопштио једном америчком новинару да прима писма својих сународника из цијелог свијета, укључујући и оне из великих америчких градова, Јаве, Јужне Африке и Аустралије, у којима га моле да подржи јапански амандман.

Односи ових двију делегација у потпуности пропадају након захтјева Јапана да преузме Шандунг. Упркос одбацивању амандмана, Јапан је добио мандат ДН над пацифичким острвима одузетим од Њемачке, као и њемачке ингеренције над кинеским територијама. Широм Кине избиле су масовне демонстрације против Јапана, мировне конференције и империјализма, а кинеска делегација је одбила да потпише Версајски споразум.

Предлог „расне једнакости“ изнесен у Паризу није успио да прикрије стварне намјере Токија који је у Азији спроводио политику дискриминације према Кинезима и Корејцима. Током конференције, у марту 1919. године, народ Кореје је протестовао широм свог матичног полуострва, захтјевајући независност. Војска је насилно угушила демонстрације.

Политичка, дипломатска и интелектуална елита у Јапану била је свјесна односа снага и западних интереса у игри. Новости о неуспјеху јапанске иницијативе изазвале су огроман бијес међу његовим становништвом. Тај бијес ће се превести у дубоку мржњу према Западу, нарочито према Англосаксонцима.

Током 1920-их и 1930-их година, идеолози паназијатизма користиће антизападни ресантиман како би представили Јапан као жртву белачког расизма. Они ће заговарати ширење царства и критиковати ДН, из ког ће Јапан на крају изаћи – 1933. године. У децембру 1948, новоосноване Уједињене нације ће у првом члану Универзалне декларације о људским правима прогласити да се „Сва људска бића рађају слободна и једнака у достојанству и правима“

Извор: Недељник, написала историчарка Мацунума Михо, превод Павле Илић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: