Како је говорио чувени Данило Лазовић: Ја сам Србин, нисам Црногорац; Његоша држе у хабзбуршком казамату на врху Ловћена

Истакнути глумац Данило Лазовић (1951-2006) остао је упамћен у широј публици прије свега по улогама у популарним телевизијским серијама, али је такође веома активно играо и у позоришту. Важио је и за великог познаваоца дјела књижевног великана, Петра Петровића Његоша.

У једном интервјуу који је дао за „ТВ Новости“ 2001. године, Лазовић је одговорио управо на питање о Његошу, односу Срба према великом пјеснику, те се том приликом дотакао и приче о свом поријеклу.

Дио из интервјуа прочитајте у наставку:

– Срећа је што сам као млад глумац радио са госпођом Видом Огњеновић „Горски вијенац“, по адаптацији Матије Бећковића и покојног Михиза. На ту представу у Народно позориште у Београду долазили су људи који су текст већ знали напамет. Онда смо се шалили и говорили да, ето, неписмени Руси не знају напамет Пушкина, као и неписмени Французи што не знају Молијера, али многи неписмени Срби знају напамет Његоша. Бивало је да цијела сала понекад са мном изговара неке стихове.

Његошу сте се вратили и у скорије вријеме, често јавно казујете његове стихове?
– Да. Направио сам неки експеримент да поезију која је написана у овом времену говорим паралелно са поезијом Његошевом. Просто се осјети да је Његош од најсавременијих наших писаца, али и најпостојанији, најдостојанственији.

Шта као Црногорац мислите о односу наших савременика према Његошу?
– Ја сам Србин, нисам Црногорац. Србин сам из Херцеговине, јер је пола Црне Горе Херцеговина. И сам Његош је један свој избор пјесама назвао „Огледало српско“. Сматрам да је Његош огледало у којем се сваки наш чојвек, хтио то или не, с времена на вријеме треба да огледне. Просто да види докле је дошао и шта још може и треба да уради са собом. Сматрам да су савремени српски пјесници, признавали то или не, упућени на Његоша, као што су грчки на Хомера. То што се догодило стицајем околности да се Његош држи у затвору, на врху Ловћена, не у капели но у маузолеју, као у једном хабзбуршком казамату, и да му се опело није одржало двадесет пет година, брука је свих нас. Али, опет се надам да ће тај који нас је упознао са љепотама и моћима слободе бити ослобођен и да ће поново „прошетати“ и Београдом, и Цетињем, и Подгорицом, и Мостаром.

(Новости онлине)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: