Како се један надобудни колумниста руга хуманим акцијама

Пише: проф. др Драган Копривица

На порталу и у новинама „Вијести“ појавио се памфлет против Милана Кнежевића, и аутора овог осврта, из пера злурадог колумнисте, извјесног Ђура Радосавовића, за којег први пут чујем, а још мање знам и да се бави културом. Углавном, покушао је да се с висине наспрда нашој хуманој акцији, културном програму у УИКС-у, који је код честитих људи наишао на одобравања уз бројне честитке.
Зато сам и погледао на Интернету и, истине ради, открио да има референце које за почетак нешто и најављују. Објавио је два романа, нема ниједно књижевно признање (а скоро сваки други грађанин Црне Горе има бар по једно), прави кратке филмове, један био и на Канском фестивалу, мада не пише у којој конкуренцији, и је ли освојио неку награду, а не вјерујем да је добио баш „Златну палму“.
Из наведених референци би се могло очекивати да г. Ђуро ипак у свом осврту о хуманистичком гесту, програму иза зидина УИКС-а за затворенике и затворенице затвора за дуге казне, схвата да треба бити на нивоу, и суспрегнути своју злобу и сјај мрачне малициозности, јер су прави ствараоци објективни и, што би Дис рекао, „изнад сваког зла“. Али је Радосавовићу било профитабилније да се спрдачи на рачун хумане акције, доказујући да је он, у ствари, испод сваког добра. И не схватајући да без хуманог приступа нема ни личности, ни умјетности.
Па се ставио у улогу врховног тумача суштине хуманитарно обојеног програма, увјерен да ће се прославити омаловажавањем наступа троје људи добре намјере и жеље да суморни дан затвореника обоје с мало расположења.
А треба да зна да се све може рећи без прљавих квалификација, које су код њега основно изражајно средство, а никог нијесу прославиле, јер као бумеранг освјетљавају личност ситног злобника. Па се ставио и у улогу члана жирија кад је ријеч о мојим музичким квалитетима, јер друг Ђуро, очито, све зна.
Тако је недавно малициозно говорио и о Милану Кнежевићу стављајући знак једнакости између шаљивих опаски Кнежевића на друштвеним мрежама и његове поетике.
Радосавовић се досад није окитио ниједним признањем, а Милан Кнежевић, старији од њега свега пет, шест година, добитник је више звучних награда. Прво је још 1997. проглашен за најбољег младог пјесника у избору Радија Црне Горе и Народне библиотеке „Радосав Љумовић“, а лауреат је угледних признања „Мирко Бањевић“ за поезију („Робијашки рефрени“), и „Радоје Домановић“, „Слободан Костић“ и Видовданске повеље за роман „Обала Несанице, и „Велике грамате“.
Уз то, Кнежевић је и у најновијим анкетама о популарности политичара у Црној Гори један од тројице у врху, након предсједника Државе и премијера, па су све ове референце за Радосавовића само пусти снови.
А што злобним коментарима настоји да компензира властите фрустрације, ту му се тешко може помоћи док не направи корјенит заокрет. Лик Салијерија очито траје кроз вјекове, чији је колумниста „Вијести“ еклатантан примјер као стваралац на маргини. А оно што му највише „помаже“ да остане гдје и јесте, управо је тај његов охоли, презрив став, који мора превазићи, а исказује га и према личностима које су од њега на далеко вишем нивоу.
Зато препоручујем да Радосавовић оде мало до УИКС-а, и покуша и сам да анимира пажњу затвореника, код којих у комуникацији нема шверцовања, јер сваког прочитају за секунд. И питам: зашто досад није и он организовао неку културну манифестацију хуманитарног карактера у УИКС-у, и било гдје другдје.
Можда јер је лакше радити у стилу „Сјела руга покрај пута“, прикривајући уз малициозне осврте свој рејтинг маргиналца, који неће ни прстом да мрдне да допринесе неким добрим дешавањима у култури Црне Горе, него се спрдачи као сива еминенција, која је све то давно превазишла.
Зато колумниста „Вијести“ треба да се приземљи, ма колико то атерирање било тврдо и неудобно. Па ће можда једном и прописати да ваља, а засад личи на критичаре из пјесме Изета Сарајлића, налик на старце, који о љубави знају све, сем да љубе.
Зато му препоручујем да узме роман Кнежевића „Обала Несанице“, а нек нама нешто препоручи што бисмо могли научити од њега и његових колумни које су бар засад примјери брчкања у интелектуалном плићаку.
А Кнежевић је за њега, и не само њега, ауторитет у сваком погледу, и друштвеном и књижевном.
Друг Ђуро треба да зна и да се ка УИКС-у нијесмо гурали, јер ка тој адреси нема неке гужве кад је у питању десант културних посленика на Спушки затвор. Него га већина избјегава у широком луку. А онда смо ми криви што смо боравили иза затворских зидина и испоштовали затворенике, и њихово право на неки културни садржај бар једном мјесечно, или у два мјесеца. Радо ћемо уступити приоритет бољима и вишима, него се они нешто не залијећу ка Спужу.
А ево и финог компромиса: да Радосавовић и ја закажемо књижевни наступ у УИКС-у ако добијемо дозволу. Па направимо заједнички угођај тамо, јер је давно речено: „И затвор је за људе.“. А ругање програмима хуманог типа није за људе…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: