Kijevska Rusija i Ukrajina

Autor: Dragan R. Mlađenović

Dobar (ili tačnije veoma loš) primer nedovoljnog poznavanja istorije je uvid u povesnicu današnje republike Ukrajine.
Savremeni izraz „Kijevska Rusija” je nastao u prvoj polovini 19. veka, pretrpevši značajnu evoluciju tokom poslednja dva stoleća. Prvi je 1837. godine pojmove „Kievskaя Rusь“ , „Červonnaя Rusь” „Drevnerusskoe gosudárstvo” i „Drevnяя Rusь” u istorijsku nauku uveo Mihail A. Maksimovič u svom kapitalnom delu „Odakle potiče ruska zemlja, prema Nestorovoj povesti i drugim starim zapisima ruskim” (najnovije izdanje: M. A. Maksimovič, „Otkuda idet Russkaя zemlя, po skazaniю Nestorovoй povesti i po drugim starinnыm pisaniяm russkim“, 2014, str. 54; „Državno uređenje i kultura Kijevske Rusije“ u knjizi Aleksej Jelačić, „Istorija Rusije“, Srpska književna zadruga, Beograd, 1929).
No, ne zaboravimo važan podatak iz istorije Ruske pravoslavne crkve: Pravoslavno Hrišćanstvo, koje neguje izvorno apostolsko učenje, kao državnu religiju primio je iz romejskog Carigrada 988. godine veliki kijevski knez Vladimir Prvi Svjatoslavič Veliki ili Sveti Vladimir Krstitelj (958–1015). Rusija je, dakle, krštena u Kijevu.
***
Slične izraze kao što su „Rus Kijevska”, „Rus Černigovska”, „Rus Rostovska ili Suzdaljska” koristi i Sergej Solovjov u drugoj knjizi svog značajnog višetomnog dela „Istorija Rusije najstarijih vremena“ (Sergeй Solovьev, „Istoriя Rossii s drevneйših vremen. Tom 2. Ot konca pravleniя Яroslava I do konca pravleniя Mstislava Toropeckogo. 1054–1228 gg.“, 2018, Gl. 6).
Pojam „Kijevska Rusija” u državno-političkom smislu prihvaćen je konačno u istorijskoj nauci u sovjetsko doba, kada je akademik Boris Grekov objavio svoje glavne radove koji su postali udžbenici: „Kijevska Rusija” (1939) i „Kultura Kijevske Rusije” (1944). (novo izdanje A. Gorskiй, „Političeskoe razvitie Srednevekovoй Rusi: problemы terminologii Srednevekovaя Rusь“, 2014). Značenje izraza i pojma „Kievskaя Rusь“ Grekov je objasnio ovako:
„Smatram da je potrebno da još jednom istaknem da se u svom radu bavim Kijevskom Rusijom ne u usko-teritorijalnom smislu ovog izraza (Ukrajina), već upravo u onom širem smislu `imperije Rjurikoviča`, što odgovara zapadnoevropskoj imperiji Karla Velikog, koje obuhvata ogromnu teritoriju na kojoj se naknadno obrazovalo nekoliko nezavisnih državnih jedinica“. (Grekov, „Kievskaя Rusь“, 1953)
***
No, setimo se da tih „nekoliko nezavisnih državnih jedinica“ krajem 20. stoleća nisu nastale spontano, kako to loši udžbenici istorije obično prikazuju. Konkretno, raspad nekada moćnog Sovjetskog Saveza dogovoren je na sastanku 22. decembra 1991. na kome se tada najuticajniji sovjetski predsednički triumvirat (predsednik Rusije Boris Jeljcin, Ukrajine Leonid Kravčuk i Belorusije Stanislav Šuškevič) sreo u tajnosti i dogovorio da raspusti Sovjetski Savez i da ga zameni labavom unijom zasnovanom na dobrovoljnom članstvu pod imenom „Zajednica nezavisnih država“. Kada su postale nezavisne, brojne bivše republike Sovjetskog Saveza pokazale su se kao lak plen za lešinare i neprijatelje Rusije. Ukrajina je posle toga vrlo brzo od bratske republike preobražena u ljutog neprijatelja svega što je rusko i pravoslavno. U toj luciferijanskoj raboti prednjačila je, kao i uvek, Britanska imperija sa svojim odlično izdresiranim tajnim službama.
***
I na kraju ovog kratkog i sasvim sažetog pregleda i prelistavanja ozbiljnih istorijskih knjiga, nameće se sledeći zaključak: ONO ŠTO JE ZA SRBE KRAJINA, ZA RUSE JE – UKRAJINA.

NAUKA I KULTURA, nedelja, 29.09.2024.