Ко пушта крв?

Пише: Џевад Галијашевић 

Када болесник са Миљацке клоне у својим политичким беспућима, силе мрака знају да је лековито пустити крв. Убиства, наводни суициди и обрачуни криминалних група сарајевску чаршију држе на сталном опрезу и у агоничном стању. Тако тече унутрашњи живот касаблија. Медији ове преступе не региструју. Чак ни случај полицајца у Тузли који је из службеног оружја испалио 18 метака у леђа угледне Амре Кахримановић. За овај службени преступ нико у тузланској полицији није кажњен. Оправдање да се напросто нису снашли – будући да се на челу министарства налази човек чије искуство не прелази игралиште дечјег вртића у којем је радио, а на месту комесара рударски инжењер – не пије воду.
Ни покушај атентата на власника продукције „Дефтер прес“, уредника и тузланског новинара Фатмира Алиспахића није завредео озбиљну истрагу. Изјаве очевидаца да су два „зелена кадра“, блиска владајућој СДА у Тузланском кантону, аутомобилом марке БМВ налетела на Алиспахића, на пјешачком прелазу – те да је овај „сусрет“ прошао уз тешке псовке и претње – медији нису забележили.

Пажња јавности циљано је усмерена на другу страну – дебату декларисаног усташе, генерала Анте Пркачина и самозваног санџачког академика Суада Куртћехајића на ТВ Фејс. Доминација Куртћехајића није се допала власнику ове телевизије. Очекивања нису ишла у правцу гложења до костију саговорника у студију већ консензуса о питању мржње према Србима. Нешто друго је испливало на површину. Бошњаци и Хрвати се мрзе исконски, стратешки и у детаљима – на сваки начин и у мјери која говори да не постоји ни солидно оправдање за заједнички живот у истој држави.
У позадини ових спорења тиња чињеница да су предсједник Суда БиХ Ранко Дебевец и бивши директор Обавјештајно-безбједносне агенције још увијек у притвору, који је, колико јуче, продужен за најмање мјесец дана. Дебевец је остао дужан објашњење да ли је тачна информација да је са породицом „убице из Осијека“ уговарао помоћ генералу Бранимиру Главашу да остане у БиХ како би избегао одлазак у Хрватску на издржавање затворске казне за ратне злочине почињене над Србима. Такође, Дебевец би требало да објасни и сусрет са Здравком Мамићем од кога на поклон прима златни сат вриједан десетак хиљада евра. Касније ће своје услуге наплатити и половним полом од „Ауто-куће Крамар“ демонстрирајући колико вреди држава БиХ.

Затвор за Дебевеца и Осмицу није решио системске грешке нити понудио одговор на питање ко је извршавао њихове налоге у тајној служби и Суду БиХ. Рашчивијавање ових важних детаља остављено је за касније, ваљда док се не види да ли ће бити рата или неће. Бошњачка хушкања на сукобе обећавају нимало пријатне епилоге а државне институције немају ни мрву кредибилитета и политичког интегритета којим би процеси били заустављени.

Непостојање државе вјешто се прикрива западним интервенционизмом и лажним теоријама о сталном сукобу „завичајног“ и „државотворног“ национализма. Колико год деловало да је реч о појмовима који се међусобно искључују, требало би знати да наводни српско-хрватски национализам и лажни државотворни национализам Бошњака, имају једну непорециву сличност: и један и други су оријентисани на „нацију“ која не обухвата све држављане државе. Као главни и нерјешив проблем намеће се уверење Бошњака да је „вјера нација“ а „ислам завичај“, што наводи на закључак да би сви муслимани требало да буду сабрани у једну државу, уређену по исламским начелима. Ове тезе главно су извориште сукоба и нестабилности, па и позива на убиство Милорада Додика.

Алија Изетбеговић, несумњиви лидер искривљене свијести и идеје „светог тројства“ – вјере, нације и државе каже: „Наша средства су особни примјер, књига ријеч. Када ће се овим средствима придружити и сила? Избор овог тренутка увијек је конкретно питање и зависи о низу фактора. Ипак се може поставити једно опће правило: исламски покрет треба и може прићи преузимању власти чим је морално и бројно толико снажан да може не само срушити постојећу неисламску него и изградити нову исламску власт. Преуранити овдје је једнако опасно као и закаснити“ (Алија И.: Исламска декларација – Исламска власт 3/2.)

Начин на који су Муслимани па Бошњаци постали таоци разумијевања свога колективног духа и идентитета само у оквиру вјерске свијести резултат је значајног учешћа народа у том вјерском покрету који је себе називао странком. СДА, као фундаменталистички покрет који је основао Алија Изетбеговић са такозваним Младим муслиманима, гурнуо је Бошњаке у динамичну конфронтацију прво са Србима, затим Хрватима а кроз рат у тзв. Цазинској крајини и у међусобни сукоб. Показало се да су погубне идеје жилавије и од Алије и од СДА. О далекосежним последицама још је рано говорити у прошлом времену. Судећи по политичкој клими у БиХ оне су у јеку пуне реализације.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: