Ko су странци коjи ратуjу за Украjину: Од Колумбијаца до руских екстремиста
1 min read
Пише: Игор Дамјановић
Кад је у фебруару 2022. избио рат између Русије и Украјине западни и украјински медији најавили су да ће „десетине хиљада добровољаца” из целог света похрлити да брани Украјину. Како би се формализовало њихово учешће у рату Оружане снаге Украјине формирале су при својој територијалној одбрани посебан Интернационални легион. Званично се тврди да он броји 20.000 војника.
Ово би можда могао да буде укупан број странаца који су дошли да се боре за Украјину за све време рата, од којих већина на ратишту није остала дуже од неколико месеци. Реалне процене броја странаца који се тренутно налазе у редовима украјинске војске говоре да их је неколико пута мање. Сматра се да највише има Пољака – нешто више од 500, затим неколико стотина Грузина, Белоруса и Колумбијаца, мало више од стотину Американца, Француза и Британаца – углавном војних експерата, док се број осталих националности мери десетинама. У лето 2022. руски војници које сам срео у околини Доњецка казали су ми да редовно радио-везом хватају комуникацију на пољском језику, што их је наводило на закључак да су у то време активне биле читаве пољске јединице. У кратком видео-клипу који се појавио у августу прошле године колумбијски инструктор љутито се обраћа украјинском официру следећим речима: „Само у нашој групи погинуло је 25 Колумбијаца, а ви се према нама односите као према псима.” Руски војни и политички врх прилично помпезно је објавио да су средином јануара ракетама „искандер” у Харкову ликвидирали неколико десетина француских инструктора и специјалаца.
О укупном броју странаца који су ратовали за Украјину, као и оних који тренутно ратују, који су погинули и рањени, може се само нагађати. И Украјина и њихове матичне државе ове податке добро крију. Руси су до сада заробили само тројицу странаца – Хрвата Вјекослава Пребега и Британце Шона Пинера и Ејдена Аслина. Иако је било најава да тадашњи суд ДНР може да их осуди на смрт, они су размењени у септембру 2023. заједно с командантима пука „Азов”. Пинер и Аслин су се неколико месеци касније вратили на ратиште. Много би питања било за Аслина али, нажалост, до интервјуа није дошло. Између осталог, занимљиво би било чути да ли му је његова земља помогла да се нађе на украјинском ратишту и тако грубо прекршила властити закон донет десет година раније, и шта је он пре одласка у Мариупољ неколико месеци радио у Београду, где се обрео после учешћа у рату у Сирији.
Што се тиче САД, поуздано се зна да су њихови грађани, углавном бивши маринци, гинули током лета 2022. у Доњецкој области и за време борби за Бахмут. У јесен 2022, кад се распламсала највећа битка овог рата, пензионисани пуковник америчких маринаца Ендру Миберн формирао је приватну војну компанију „Моцарт” и прокламовао да је њихов задатак да зауставе групу „Вагнер” пред Бахмутом. Колико су Американци били успешни у заустављању „Вагнера” најбоље илуструје чињеница да је пуковник Миберн већ 1. фебруара 2023. објавио да „Моцарт” више не постоји. Ипак, руски медији су спекулисали да мисија пуковника Миберна и његове групације није само борбена, већ да се они баве и обезбеђивањем органа за међународне трговце који су бахмутско ратиште видели као неисцрпан ресурс.
У америчким медијима пре неку годину подигла се велика прашина када се сазнало да се Крејг Ланг, бивши маринац, учесник сукоба у Донбасу 2014. и 2015. у редовима неонацистичког „Десног сектора”, оптужен за двоструко убиство 2018, пљачку и покушај убиства трудне супруге, слободно креће у Украјини и даје онлајн часове енглеског језика. Крејг Ланг до данас није испоручен САД, а индикативно је да Вашингтон и не тражи јавно његову екстрадицију. У априлу 2022. појавиле су се Лангове фотографије под пуном ратном опремом из Ирпења и Гостомеља, градова у околини Кијева из којих се повукла руска војска.
Ипак, о једној етничкој групацији која се бори за Украјину зна се неупоредиво више, пре свега због тога што је њена мисија пре пропагандна, него борбена. Руска либерална политичка емиграција тврдила је лета 2022. године да се 1.500 грађана Руске Федерације бори на страни Украјине. Руски званични извори су то негирали наводећи да колаборациониста нема више од 200. Треба свакако узети у обзир да се, кад се говори о грађанима Руске Федерације који ратују за Украјину, поред етничких Руса рачуна и око 200 или 300 Чечена, противника Рамзана Кадирова. Дакле, реалан број је вероватно негде на средини. Део руских колаборациониста на територију Украјине је дошао пре рата, након мајданског преврата 2014. Има и оних који су на украјинску страну фронта стигли након избијања рата, преко треће земље, коридорима које су организовале украјинске тајне службе.
Без обзира на малобројност, Руси који се боре за Украјину подељени су у три групације, бомбастично назване „Руски добровољачки корпус” (РДК), „Легија слободне Русије” (ЛСР) и „Сибирски батаљон”. Појавиле су се информације да између РДК и ЛСР постоје озбиљне несугласице, у чије превазилажење се укључио и сам генерал Кирил Буданов, начелник украјинске војне обавештајне службе ГУР. Управо ова служба задужена је да руске емигранте који се боре за Украјину координише, тренира, опрема и одређује им борбене и пропагандне задатке. Упркос томе што јавно говоре да се боре за „крај Путинове тираније, слободу и демократију у Русији”, они за које је утврђено да чине руководство ових формација или учествују у њима, у конфликт с режимом у Кремљу дошли су управо због тога што су га сматрали превише либералним и космополитским. Јавно експонирани команданти РДК по идеологији коју су следили и понашању које су у прошлости манифестовали, најближи су били отвореном расизму, супериорности беле расе над осталим.
За формалног команданта РДК, најјаче од три наведене формације, слови Денис Капустин. Рођен је под презименом Никитин 1984. године у СССР-у. Као дете одлази с родитељима у Немачку, позивајући се на јеврејско порекло. У другој половини осамдесетих Михаил Горбачов је дозволио грађанима СССР-а јеврејског порекла да без потешкоћа напусте земљу. Никитин се у раној младости враћа у Русију, а онда поново одлази у Немачку, где се повезао с екстремистичким и неонацистичким групама. Занимљиво је да не крије своје антијеврејске ставове. У Русији се бавио ситним криминалом, демонстрирао насилничко понашање, нападе на емигранте… Као регистрованом екстремисти, у Немачкој му је 2017. поништена дозвола за стални боравак. Од 2019. и званично му је забрањен улазак у земље ЕУ, иако се из Немачке још 2017. преселио у Украјину.
Занимљиву биографију има и Капустинов саборац Алексеј Левкин. Својевремено је био певач илегалне хеви-метал групе „Хитлеров чекић”, а у Русији је осуђен јер је као део банде неонациста учествовао у убиству четири емигранта и скрнављењу јеврејског гробља.
Друге две формације руских емиграната у украјинској армији, ЛСР и „Сибирски батаљон”, по бројности и утицају слабије су од РДК. „Сибирски батаљон” броји педесетак бораца и његова мисија је пре свега да покаже да се и други народи Русије боре на страни Украјине. Његов командант је етнички Јакут Владислав Амосов, који за себе тврди да је раније био официр руске војне обавештајне службе ГРУ. Поред што су најмање бројни, најмање су и медијски експонирани, јер је и украјинским службама јасно да је патриотски осећај и одзив у војну службу код аутохтоних народа Сибира већи и него код самих Руса.
Иако се за групацију ЛСР вербално везују поједини либерални прозападни руски политички емигранти, попут Иље Пономарјова, бившег депутата Думе, јединог који је гласао против припајања Крима, њен састав и командни кадар такође долазе из екстремистичких групација. Разлика у односу на расисте из РДК је то што су припадници ЛСР екстремни националисти који Путиновом режиму замерају што није раскрстио са совјетским наслеђем. Као заменик команданта ове групације слови Максимилијан Андроников, раније присталица екстремно десног монархистичког покрета, код кога је основна парола „Бог, цар, нација!”
Прва акција РДК десила се у марту 2022. и то је било представљање јавности. Друга, у мају, била је покушај да се изазове паника и повуче део снага са Запорошког фронта, где је чекао украјинску контраофанзиву. Трећу, најмасовнију акцију извели су у марту ове године, а циљ је био подривање изборног процеса у Курској и Белгородској области. Имали су на располагању тенкове и јаку подршку украјинске артиљерије, ракетних система и специјалних јединица „Кракен” и ССО. Сва три покушаја била су једнако неуспешна – успели су највише да продру у неколико пограничних села, тамо се фотографишу и побегну. Индикативно је да своје активности напрасно обустављају 20. марта, свега два дана пре терористичког напада у „Крокус сити холу”.
Извор: Политика
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
