Ko su stranci koji ratuju za Ukrajinu: Od Kolumbijaca do ruskih ekstremista

Piše: Igor Damjanović

Kad je u februaru 2022. izbio rat između Rusije i Ukrajine zapadni i ukrajinski mediji najavili su da će „desetine hiljada dobrovoljaca” iz celog sveta pohrliti da brani Ukrajinu. Kako bi se formalizovalo njihovo učešće u ratu Oružane snage Ukrajine formirale su pri svojoj teritorijalnoj odbrani poseban Internacionalni legion. Zvanično se tvrdi da on broji 20.000 vojnika.

Ovo bi možda mogao da bude ukupan broj stranaca koji su došli da se bore za Ukrajinu za sve vreme rata, od kojih većina na ratištu nije ostala duže od nekoliko meseci. Realne procene broja stranaca koji se trenutno nalaze u redovima ukrajinske vojske govore da ih je nekoliko puta manje. Smatra se da najviše ima Poljaka – nešto više od 500, zatim nekoliko stotina Gruzina, Belorusa i Kolumbijaca, malo više od stotinu Amerikanca, Francuza i Britanaca – uglavnom vojnih eksperata, dok se broj ostalih nacionalnosti meri desetinama. U leto 2022. ruski vojnici koje sam sreo u okolini Donjecka kazali su mi da redovno radio-vezom hvataju komunikaciju na poljskom jeziku, što ih je navodilo na zaključak da su u to vreme aktivne bile čitave poljske jedinice. U kratkom video-klipu koji se pojavio u avgustu prošle godine kolumbijski instruktor ljutito se obraća ukrajinskom oficiru sledećim rečima: „Samo u našoj grupi poginulo je 25 Kolumbijaca, a vi se prema nama odnosite kao prema psima.” Ruski vojni i politički vrh prilično pompezno je objavio da su sredinom januara raketama „iskander” u Harkovu likvidirali nekoliko desetina francuskih instruktora i specijalaca.

O ukupnom broju stranaca koji su ratovali za Ukrajinu, kao i onih koji trenutno ratuju, koji su poginuli i ranjeni, može se samo nagađati. I Ukrajina i njihove matične države ove podatke dobro kriju. Rusi su do sada zarobili samo trojicu stranaca – Hrvata Vjekoslava Prebega i Britance Šona Pinera i Ejdena Aslina. Iako je bilo najava da tadašnji sud DNR može da ih osudi na smrt, oni su razmenjeni u septembru 2023. zajedno s komandantima puka „Azov”. Piner i Aslin su se nekoliko meseci kasnije vratili na ratište. Mnogo bi pitanja bilo za Aslina ali, nažalost, do intervjua nije došlo. Između ostalog, zanimljivo bi bilo čuti da li mu je njegova zemlja pomogla da se nađe na ukrajinskom ratištu i tako grubo prekršila vlastiti zakon donet deset godina ranije, i šta je on pre odlaska u Mariupolj nekoliko meseci radio u Beogradu, gde se obreo posle učešća u ratu u Siriji.

Što se tiče SAD, pouzdano se zna da su njihovi građani, uglavnom bivši marinci, ginuli tokom leta 2022. u Donjeckoj oblasti i za vreme borbi za Bahmut. U jesen 2022, kad se rasplamsala najveća bitka ovog rata, penzionisani pukovnik američkih marinaca Endru Mibern formirao je privatnu vojnu kompaniju „Mocart” i proklamovao da je njihov zadatak da zaustave grupu „Vagner” pred Bahmutom. Koliko su Amerikanci bili uspešni u zaustavljanju „Vagnera” najbolje ilustruje činjenica da je pukovnik Mibern već 1. februara 2023. objavio da „Mocart” više ne postoji. Ipak, ruski mediji su spekulisali da misija pukovnika Miberna i njegove grupacije nije samo borbena, već da se oni bave i obezbeđivanjem organa za međunarodne trgovce koji su bahmutsko ratište videli kao neiscrpan resurs.

U američkim medijima pre neku godinu podigla se velika prašina kada se saznalo da se Krejg Lang, bivši marinac, učesnik sukoba u Donbasu 2014. i 2015. u redovima neonacističkog „Desnog sektora”, optužen za dvostruko ubistvo 2018, pljačku i pokušaj ubistva trudne supruge, slobodno kreće u Ukrajini i daje onlajn časove engleskog jezika. Krejg Lang do danas nije isporučen SAD, a indikativno je da Vašington i ne traži javno njegovu ekstradiciju. U aprilu 2022. pojavile su se Langove fotografije pod punom ratnom opremom iz Irpenja i Gostomelja, gradova u okolini Kijeva iz kojih se povukla ruska vojska.

Ipak, o jednoj etničkoj grupaciji koja se bori za Ukrajinu zna se neuporedivo više, pre svega zbog toga što je njena misija pre propagandna, nego borbena. Ruska liberalna politička emigracija tvrdila je leta 2022. godine da se 1.500 građana Ruske Federacije bori na strani Ukrajine. Ruski zvanični izvori su to negirali navodeći da kolaboracionista nema više od 200. Treba svakako uzeti u obzir da se, kad se govori o građanima Ruske Federacije koji ratuju za Ukrajinu, pored etničkih Rusa računa i oko 200 ili 300 Čečena, protivnika Ramzana Kadirova. Dakle, realan broj je verovatno negde na sredini. Deo ruskih kolaboracionista na teritoriju Ukrajine je došao pre rata, nakon majdanskog prevrata 2014. Ima i onih koji su na ukrajinsku stranu fronta stigli nakon izbijanja rata, preko treće zemlje, koridorima koje su organizovale ukrajinske tajne službe.

Bez obzira na malobrojnost, Rusi koji se bore za Ukrajinu podeljeni su u tri grupacije, bombastično nazvane „Ruski dobrovoljački korpus” (RDK), „Legija slobodne Rusije” (LSR) i „Sibirski bataljon”. Pojavile su se informacije da između RDK i LSR postoje ozbiljne nesuglasice, u čije prevazilaženje se uključio i sam general Kiril Budanov, načelnik ukrajinske vojne obaveštajne službe GUR. Upravo ova služba zadužena je da ruske emigrante koji se bore za Ukrajinu koordiniše, trenira, oprema i određuje im borbene i propagandne zadatke. Uprkos tome što javno govore da se bore za „kraj Putinove tiranije, slobodu i demokratiju u Rusiji”, oni za koje je utvrđeno da čine rukovodstvo ovih formacija ili učestvuju u njima, u konflikt s režimom u Kremlju došli su upravo zbog toga što su ga smatrali previše liberalnim i kosmopolitskim. Javno eksponirani komandanti RDK po ideologiji koju su sledili i ponašanju koje su u prošlosti manifestovali, najbliži su bili otvorenom rasizmu, superiornosti bele rase nad ostalim.

Za formalnog komandanta RDK, najjače od tri navedene formacije, slovi Denis Kapustin. Rođen je pod prezimenom Nikitin 1984. godine u SSSR-u. Kao dete odlazi s roditeljima u Nemačku, pozivajući se na jevrejsko poreklo. U drugoj polovini osamdesetih Mihail Gorbačov je dozvolio građanima SSSR-a jevrejskog porekla da bez poteškoća napuste zemlju. Nikitin se u ranoj mladosti vraća u Rusiju, a onda ponovo odlazi u Nemačku, gde se povezao s ekstremističkim i neonacističkim grupama. Zanimljivo je da ne krije svoje antijevrejske stavove. U Rusiji se bavio sitnim kriminalom, demonstrirao nasilničko ponašanje, napade na emigrante… Kao registrovanom ekstremisti, u Nemačkoj mu je 2017. poništena dozvola za stalni boravak. Od 2019. i zvanično mu je zabranjen ulazak u zemlje EU, iako se iz Nemačke još 2017. preselio u Ukrajinu.

Zanimljivu biografiju ima i Kapustinov saborac Aleksej Levkin. Svojevremeno je bio pevač ilegalne hevi-metal grupe „Hitlerov čekić”, a u Rusiji je osuđen jer je kao deo bande neonacista učestvovao u ubistvu četiri emigranta i skrnavljenju jevrejskog groblja.

Druge dve formacije ruskih emigranata u ukrajinskoj armiji, LSR i „Sibirski bataljon”, po brojnosti i uticaju slabije su od RDK. „Sibirski bataljon” broji pedesetak boraca i njegova misija je pre svega da pokaže da se i drugi narodi Rusije bore na strani Ukrajine. Njegov komandant je etnički Jakut Vladislav Amosov, koji za sebe tvrdi da je ranije bio oficir ruske vojne obaveštajne službe GRU. Pored što su najmanje brojni, najmanje su i medijski eksponirani, jer je i ukrajinskim službama jasno da je patriotski osećaj i odziv u vojnu službu kod autohtonih naroda Sibira veći i nego kod samih Rusa.

Iako se za grupaciju LSR verbalno vezuju pojedini liberalni prozapadni ruski politički emigranti, poput Ilje Ponomarjova, bivšeg deputata Dume, jedinog koji je glasao protiv pripajanja Krima, njen sastav i komandni kadar takođe dolaze iz ekstremističkih grupacija. Razlika u odnosu na rasiste iz RDK je to što su pripadnici LSR ekstremni nacionalisti koji Putinovom režimu zameraju što nije raskrstio sa sovjetskim nasleđem. Kao zamenik komandanta ove grupacije slovi Maksimilijan Andronikov, ranije pristalica ekstremno desnog monarhističkog pokreta, kod koga je osnovna parola „Bog, car, nacija!”

Prva akcija RDK desila se u martu 2022. i to je bilo predstavljanje javnosti. Druga, u maju, bila je pokušaj da se izazove panika i povuče deo snaga sa Zaporoškog fronta, gde je čekao ukrajinsku kontraofanzivu. Treću, najmasovniju akciju izveli su u martu ove godine, a cilj je bio podrivanje izbornog procesa u Kurskoj i Belgorodskoj oblasti. Imali su na raspolaganju tenkove i jaku podršku ukrajinske artiljerije, raketnih sistema i specijalnih jedinica „Kraken” i SSO. Sva tri pokušaja bila su jednako neuspešna – uspeli su najviše da prodru u nekoliko pograničnih sela, tamo se fotografišu i pobegnu. Indikativno je da svoje aktivnosti naprasno obustavljaju 20. marta, svega dva dana pre terorističkog napada u „Krokus siti holu”.

Izvor: Politika