Комнен Бећировић: Упорност Запада у злу против Русије

Пише: Комнен Бећировић 

Нађох у својим папирима изјаву дату руској новинској Агенцији Новости, 10. маја 1995, поводом одсуства западних лидера на војној паради претходног дана у Москви, изјаву из које наводим:

„Одбијање западних државника да присуствују 9 маја на војној паради у Москви, којом се обиљежава педесета годишњица побједе над фашизмом, још је један доказ зле воље и злих намјера Запада према Русији.

За западњаке, подршка чеченској побуни злотвора Дудајева, има предност над захвалношћу према Русији што је својим огромним жртвама, спасила Запад и читаво човјечанство од нацистичког ропства.

Уосталом, невјероватно је да западне земље на челу са Сједињеним Америчким Државама и Њемачком, разобличавају рат у Чеченији и траже његов прекид, док саме већ четири године не престају да распаљују рат у бившој Југославији, рат чији су оне главни виновници својим, између осталог, прераним признавањем бивших југословенских република, као независних држава.“

Некад Чеченија, сада Украјина

Ријечи које се, након прохујалих двадесет година, показују савршено актуелним због бојкотовања од стране западаних лидера величанствене параде у руској престоници 9 маја 2015, поводом седамдесете годишњице побједе над фашизмом. Тада је био изговор Чеченија, а сада Украјина. У ствари, сва политика Запада отада, тачније од распада Совјетског Савеза 1991, у односу на Русију, била је, војно, медијски и економски, против Русије. Војно, будући да се, упркос договору Горбачова са Реганом и осталим западним лидерима, Атлантски пакт, након распуштања Варшавског пакта, неће ширити на источно-европске и балтичке земље, овај убрзо проширио управо на те земље и тиме се нашао на границама Русије.

Онда је покренута прича о постављању, баш на том простору, ракетног штита под изговором да се предуприједи опасност од Сјеверне Кореје и Ирана, као да се тај ракетни штит није могао поставити неупредиво ближе у односу на ове двије наводно опасне земље, на Аљасци преко пута Кореје или у Турској, чланици НАТО-а, која се граничи с Ираном. Такође је један од циљева зликовачког рата НАТО-a против Србије 1999. био изградња америчке базе Бондстил на Косову, наравно у стратегији заокруживања и сламања Русије, али и испољавање моћи НАТО-а и опомена непослушнима.

Истовремено су, као огромне отровне печурке или тумори на тијелу Русије, стали ницати олигарси, разни Березовски и Ходорковски, Абрамовичи и Фридмани, Гусински и Смоленски, који су пљачкали богатства Русије, шаљући астрономске суме новца на Запад. A криминални идеолог америчког империјализма или, како он вели, америчког универзалног царства попут некада римског, Збигњев Бжежински, већ је дијелио Русију, почевши одузимањем Украјине, као што то, без имало увијања, каже у својој књизи Велика шаховска табла изашлој 1997, у вријеме кад је Русија била на кољенима: „Независност Украјине мијења саму природу руске државе. Самом том чињеницом, то ново поље на евро-азијској шаховској табли постаје један геополитички стожер. Без Украјине, Русија престаје да буде евро-азијско царство.“ Да би затим детаљније развио како направити јаз између Русије и њено 52 милиона словенске украјинске браће, како је ослабити рачунајући на сукобe са бившим совјетским републикама Средње Азијe, како је одбацити ка Леденом океану…

Тотални рат Бжежинског против Русије (и Србије)

Наравно да из овог стратега пропасти Русије избија пољска атавистичка мржња на Русију, али он има и једног славног претходника у личности Ота фон Бизмарка који је говорио: „Снага Русије једино може да буде поткопана, ако се од ње одвоји Украјина. Они који желе да то ураде, не само да их морају одвојити, већ Украјину морају супротставити Русији, закрвити два дијела једног народа и гледати како брат убија брата. Да би то остварили, потребно је пронаћи и одгојити издајнике међу националном елитом и, уз помоћ њих, измијенити самосвијест једног дијела великог народа до таквог нивоа да мрзе све руско, да мрзе свој род, а да то и не знају. Остало ће учинити вријеме “.

Посао који су бољшевици добро обавили, а западне демократе настоје да свим силама овјековјече бољшевичко кобно насљеђе. Но, кад је ријеч о Бжежинском, вриједи подсјетити на његов зликовачки позив на тотални рат против Срба у Вашингтон посту и у Ентернејшенел хералд трибјуну од 31. марта 1999, дакле на почетку апокалипсе НАТO-а над српским народом: Бомбардовати Србе, наоружати УЧК-у, забранити Милшевића.

Све док је бивши апаратчик пијанац Борис Јељцин вукао Русију у пропаст, Запад је колико толико глумио пријатељство према Русији, давши пуну подршку Јељцину при крвавом гушењу побуне против његове политике извјесног броја депутата у Врховном совјету, октобра 1993. Међутим, доласком Владимира Путина на власт 2000, и мјерама које је он стао предузимати да би се спријечио даљи расап Русије, маске су стале падати и стара злоћа опет отворено избијати. Тако је развлашћивање групе од двадесетак олигарха, почев са Борисом Березовским који је, као савјетник сједио Јељцину уз кољено и радио што је хтио имајући чак и свој ТВ канал, дочекано на Западу као обрачун Путина са својим политичким противницима. Наравно да је прећутано како је Березовски, побјегавши у Енглеску отуда позивао, већ 2006, на насилни преврат у Русији. Уз то је био тражен, осим од правосуђа Русије, такође од правосуђа Бразилије и Француске због спреге са мафијашким срединама на штету тих земаља. А његово самоубиство вјешањем, 2013. у Беркширу на југу Енглеске, такође је приписано руској тајној служби.

Хајка на Путина због олигарха

Још се већа хајка дигла на Путина кад је, 2004, Михаил Ходорковски, власник главне руске петролејске компаније Јукос, дошао под удар закона, ухапшен и осуђен због крађе великих размјера и неплаћања пореза, на десет година затвора, а Јукос национализован. Што је опет протумачено на Западу као да је Путин хтио да се тако ослободи свог главног политичког противника! А кад је Ходорковски помилован из хуманитарних разлога и отпутовао сасвим слободно на Запад, одмах је стао да таласа и мути против Русије!

Свака прилика је коришћена да се Путин сатанизује. Тако је, да узмемо неке од безброј примјера, намјештено да се бивши официр руске тајне службе, Александар Литвињенко, пребјеглица у Енглеску, док је, 2006, лежао у болници у Лондону, наводно отрован од стране Путинових агената, данима не скида са ТВ екрана, како би призор изнемоглог и једва живог али нашминканог и у тиркизној кошуљи шпијуна, изазивао код најшире публике омразу према Русима, а сажаљење према њиховој наводној жртви.

Слично је стављена Путину на душу и смрт, такође 2006, Ане Политковске новинарке и активисткиње за ствар чеченских исламских побуњеника који су хтјели да успоставе шеријатску државу, односно емират на Кавказу. Она је, као репортерка листа Новаја газета, за вријеме Другог рата у Чеченији од 1999. дo 2001, ишла четрдесетак пута у ту земљу, указујући понајвише подршку главосјечама муџахединима, западним миљеницима, утолико прије што је имала, осим руског, и америчко држављанство. Написала је и књигу насловљену Руско бешчашће чијем је француском издању здушним предисловијем кумовао Андре Гликсман један од најострвљенијх мрзитеља (са Бернар-Анри Левијем и Бернаром Кушнером) на Србе током југословенских збивања. Он је, након страхота почињених НАТО агресијом над српским народом, трујумфално у Монду узвикнуо: Европа се родила у Приштини! Хтио је да буде прецизнији него његов пајташ Кушнер, који трубио да се Европа родила на Косову гдје је убрзо именован за гаулајтера такозване међународне заједнице. Исти овај Гликсман жестоко је устао на читавој страни дневника Либерасион у одбрану Ходорковског као великог слободара и мученика Путинове диктатуре. Иначе, убиство Ане Политковске расвијетљено је низ година касније, и његов организатор Димитрије Пављученков, бивши потпуковник милиције, осућен на 11 година робије.

Грузија предигра за Украјину

Наравно да је довођење на чело Грузије, превратом званим револуција ружа 2003, прозападног пајца Михаила Сакашвилија, било уперено против Русије, као и рат који је овај повео 2008. ради припајања Јужне Осетије Грузији, а који је Русија добила за недјељу дана, упркос галами коју је надала западна политичко-медијска клика оптужујући Русију за агресију те упловљавању НАТО бродова у Црно море. На сличан начин доведен је на власт у Украјину прозападни двојац Виктор Јушченко-Јулија Тимошенко такозваном наранџастом револуцијом 2004. у Кијеву, коју је издашно финансирао Борис Березовски, а којој је посебно кумовала српска крвница проклетница Олбрајтовка.

Међутим, ово је била само предигра за догађаје у Кијеву које су, крајем 2013. и почетком 2014, оркестрирале Сједињене Државе, уложивши пет милијарди долара, уз подршку неких земаља Европске Уније, посебно Пољске, а који су резултирали крвавом смјеном легалне власти и довођењем нелегалне пучистичке, 22. фебруара 2014. Као што су западни човјекољубци, под барјаком људских права и демократије, играли на антисрпско зло Хрвата, Бошњака и Шиптара на простору екс-Југославије, тако су у Украјини потпалили антируско зло унијата, екстремних националиста и неофашиста Десног сектора и Свободе, идеолошких потомака украјинског нацистичког вође Стјепана Бандере чији су се слике, као слике Хитлера и кукастих крстова, стале отворено истицати, а пред којима су западњаци наравно жмурили. Тако се медијски ветеран злочиначких авантура Запада у Чеченији, у Босни, на Косову, у Ираку, у Либији, у Сирији, већ поменути Бернар-Анри Леви, који је похитао у Кијев да поздрави пучисте на Мајдану, клео по повратку у Француску на ТВ екранима да те слике уопште није видио, иако су оне биле свуда око њега. Но, како вели Јеванђеље, безаконик лаже себе у очи. А како ли тек онда лаже друге? Поменимо, кад је већ ријеч о њему, како је овај безаконик громогласно поздрављао смртоносна јата НАТО авиона над Србијом крвавог прољећа 1999, као авионе људских права и демократије.

Мајдан као операција Запада

Безбројна су свједочења о умјешаности Запада у догађаје на Мајдану, који су у ствари реприза догађаја на Маркалама, у Сребрници и у Рачку гдје су западни ширитељи људских права и демократије добро увјежбали њихову проклету стратегију лажи и подвала. Али ево једног свједочења бившег пољског посланика у Европском парламенту, Јануша Корвина Микеа, који је недавно изјавио:

„Мајдан је наша операција. Као посланик у Европском парламенту, био сам поред естонског министра спољних послова Урмеса Паете. У једном разговору са бившом шефицом европске дипломатије, Катрин Ештон, он је признао да су, у ствари, наши људи пуцали на Мајдану, а не људи руског предсједника Владимира Путина нити бившег шефа украјинске државе Виктора Јануковича… Снајперисти су се обучавали у Пољској… То смо радили да би задобили благонаклоност Вашингтона.“

Ето како је отворен братуобилачки рат у Украјини који је Бизмарк онако здушно призивао, а за који самозвани чувари међународног права које урушавају свуда гдје год могу, безочно оптужују Русију за агресију, за угрожавање мира у Европи, поредећи повратак Крима у крило мајке отаџбине са анексијом Судета од стране нацистичке Њемачке, а Путина са Хитлером! Иако је Русија била затечена дешавањима на Мајдану, показујући отада бескрајно стрпљења и уздржаности пред страхотама које је кијевска хунта починила у југо-источној Украјини, као и пред пакленом вревом што не престаје да на њу бијесни од стране политичко-медијског естаблишмента на Западу. Опијени вољом за моћ, заслијепљени незајажљивом похлепом на руска богатства и сулудом амбицијом да владају свијетом, а посебно мржњом на другога, по оној Сартровој да су пакао други, у овом случају Руси које Бжежински толико цијени да их сматра 20% ментално заосталим, западне вође су, украјинском кризом које су протагонисти, довели човјечанство на руб пропасти више него што је то оно икад раније било. Имајући у виду њихове досадашње чудовишне подухвате у којима нијесу оклијевали ни пред каквим злом – сјетимо се пријетње да ће бомбардовати Србију док је одбаце у камено доба – није искључено да би могли покушати да нанесу Русији први нуклеарни удар који нипошто не би могао остати неузвраћен, тако да би се тај њихов подухват овога пута, могао завршити, умјесто локалним катастрофама, као до сада, свеопштом катастрофом.

У сваком случају, они, сем ако неку промјену не донесе Керијева посјета ових дана Москви, истрајавају у својој злоћи према Русији: већ шаљу своје војнике у Украјину, њихове кијевске марионете Порошенко и Јацењук, пријете да ће насилно повратити Крим и Донбас. Истовремено нарушавају Мински договор, док НАТО звецка оружјем и гомила трупе на њеним границама Русије и наоружава и обучава кијевске јаничаре. Такође неке одемоњене сподобе, као бивши пољски предсједник Лех Валенса, позивају да се Русија заплаши нуклеарним ракетама. Потеже се и зимушње још сасвим нерасвијетљено убиство изрода Бориса Њемцова опет приписано Кремљу. Очито непријатељи Русије не посустају па се бојати да ће се и овог, као прошлог љета, уз орљаву бесомучне вике и галаме њихових медија, са украјинских поља дизати до небеса смрад распадајућих људских тјелеса. Још ако се само на томе прође…

Оргије зла

Сличне су подвиге остварили у Србији, у Авганистану, у Ираку, у Либији, у Сирији те диљем Африке, стварајући свуда хаос, подижући и њивећи, ради сопствене употребе, џихадсте фанатике, већ по рецепту злотвора Бжежинског оца талибана, проузрокујући велике несреће, остављајући за собом пустош, стотине хиљада мртвих и рањених, милионе избјеглица јадних и гладних, разрушене градове, уништена цивилизацијска добра те болештине због тровања човјекове средине осиромашеним уранијумом и другим токсичним материјама. Аветињски изглед Доњецка подсјећа на аветињски изглед смртно рањених ирачких, либијских и сиријских градова! А недавно рушење древних споменика Месопотамије од стране исламских фанатика, бојовника Запада против страшних диктатора Садама, Кадафија и Асада, је већ виђено разарање косовских храмова од стране aлбaнских терориста под окриљем НАТО-a ради свргавања страшног диктатора Милошевића.

Такве оргије зла, какву је Запад приредио својим апоколиптичним ратовима током протеклих 16 година, у име људских права и демократије, трага им се не знало!, заиста није било у људској историји. Већ самим тим, кад се имају у виду страховито разарајућа оружја и моћни медији који разарају и трују душе отровом лажи која је зло и отац зла, како опет вели Јеванђеље. Управо зато све иде овако наопако. Међутим, ово нимало не значи да је све црно на Западу, далеко од тога, већ да су силе зла превагнуле над силама добра које не могу да дођу до изражаја нити да се савјести које постоје, огласе преко масмедија. Ми Срби и наши западни пријатељи смо то горко искусили доживљавајући пакао који је на нас бијеснио током последње деценије прошлог вијека да би на крају пакао избљувао бомбе НАТО-а на нас. И још да није Интернета, но колико још дуго, царовао би тотални мрак једноумља као у најцрњим периодима фашизма и комунизма. Над човјечанством се увелико наднијела авет тоталитаризма демократије и варварства цивилизације.

Нови Татари Русију нападају са Запада

Што се Русије тиче, она је данас суочена с опасношћу од нових Татара, само што овога пута Татари долазе са Запада, умјесто са Истока, што брзе татарске коњиће замјењују тенкови који већ вршљају по балтичким земљама, што лукове, стријеле и копља замјењују ракете и авиони, а алакање и урлике татарских хорди, дивљање медија. Срећом, Русија се за последњих 15 година од доласка Путина на њено чело, усправила, оснажила, духовно обновила, повратила свој углед и своје мјесто на међународној сцени. Реагујући на збивања у Украјини како је учинила, она не само да није повриједила никакво међународно право, како јој то спочитавају најцрњи кршитељи тог права, него је само предузела најнужније мјере заштите свога геополитичког простора.

Мапа рускојезичког становништва у Украјини

Међутим, било је сасвим природно очекивати да је Русија предузела и више од тога, што свакако остаје да се учини, наиме заштиту свога светог историјског простора који представља велики дио Украјине самим тим што је на њему, баш у Кијеву, Русија поникла и развила читаву цивилизацију, што је тај простор бранила од разних завојевача, Татара, Турака, Пољака, Швеђана… Управо побједа на Полтави, 1709, војске Петра Великог над војском шведског краља Карла XII, потпомогнутог од стране хетмана издајника Ивана Мазепе, прародитеља садашњих Мазепа, један је од централних догађаја руске и европске историје. Но упркос свему томе, Запад истрајава у својој злурадости да географски, историјски, духовно, цивилизацијски отргне Украјину од Русије, што би била тек прва етапа остварења паклене замисли њеног уништења.

Стога се на пољима Украјине одиграва судбина Русије, као и судбина свијета коме Русија остаје једина нада. А да је та нада оправдана показао је величанствени призор војне параде, прошлог 9. маја у Москви, поводом седамдесете годишњице побједе над нацистичком Њемачком и њеним трабантима у чему је Русија одиграла кључну улогу. Догађај који је задивљено гледала сва планета и кроз који се испољила снага Русије, њена војна моћ, њена повраћена вјера у себе, њена самосвијест и свијест о опасности која јој пријети те њена способност да буде на висини тога изазова, свакако најозбиљнијег у њеној дванаествјековној историји.

Русија је била, јесте и биће!

Париз, 12. маја 2015.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: