Лажавина

Пише: Горан Даниловић

Оволико европских покрета и партија нема нико у Европи. Црна Гора је и даље мајдан једне давно иживљене франшизе. Наравно, ради се о једној политичкој лажавини оних који хоће пошто-пото да се домогну власти. Бити „европски политичар“ одавно не значи много, односно, често не значи ништа. Политичка превара, уцјена, трговина, пријетња и подвала одавно су само дио владајућих европских политика; баш као и код нас. То и не чуди јер смо ми менталитетно најбољи ђаци новотарија које су нас кроз историју коштале колико и ратови; уосталом, новотарије смо, најчешће, уводили кроз међусобне прогоне, убијања и грдна страдања.
За сада, Бог нас је погледао, па европеизација Црне Горе тече „глатко“ и без жртава; изузев жртава транзиције, глобализације, банкарских пљачки, социјалног раслојавања и економских престројавања.

Ко зна мало или ништа зна да је европски пут најбољи. Страначки програми и обећања су бесмислени. Подаништво бирократској мисли из Брисела, ма каква била, основна је одлика наших „европских политика“.

У истом тренутку, широм Европе, нове генерације Европљана, кроз отпор и бунт који се свакодневно скрива, преиспитују садржај и пут Европе; домаће компромитоване политике, ратоборност до јуче мирољубивих политика, искључивост у мишљењу и дјелању, непоузданост и лажавост унутрашњих медија, октроисаност слобода и права, ућутканост слободног мишљења и маргинализацију истинских интелектуалаца.

Ми који смо одрасли у самоуправном социјализму препознајемо неподношљиву сличност између оног нашег и овог европског система којима је заједничка преварност и наводно материјално благостање. Истовремено, постоје исте страже система, само су груби облици елиминације појединаца и група које се буне и траже суштинске промјене и слободу човјека, замијењене дисквалификацијама и маргинализацијом слободног мишљења.

Рат на „Источном и блиско-источном фронту“ разголио је бирократску Европу, разоткрио дволичност бирократских, а наводно демократских политика, и дехуманизовао оснивачке конституције ЕУ до гађења. Принципи демократије су постали обична лаж, неодрживи прогласи и погажена начела којима се испирају прљава уста вођа и лијече отворене и отровне ране Европе.
Европа је у времешној доби постала добровољни јањичар војних стратегија, сулудог ратовања у корист НАТО-а који се у међувремену претворио и мутирао у над и супер државу – милитаристичку унију крупног капитала неспособног да се без катаклизми, трагедија и крвопролића застрашујућих размјера, даље умножава и развратно плоди.

Европа, пред нашим очима, истовремено подржава „праведни рат“ Украјине против Русије и ћути над погромом Палестинаца у Гази од стране Израела?

Ништа није сликовитије од ове чињенице и нигдје се боље не види распалост Шуманове творевине него у овом случају. Принцип не постоји, европски просветитељи се стиде и мртви, а хришћанска Европа се самообјешено њише о дрво издаје и стида.

Издати су сви постулати истине и правде, сва оснивачка акта, све прокламоване слободе и права европске заједнице, издате и непоколебљиво притрпанене у хумке заборављеног и непрактичног.

Отуда, ваљда је то јасно, оволика и закашњела љубав нашег политичког поднебља према европској префиксацији својих политика.
Стари преваранти међу првима су схватили да је њихово родно мјесто управо оваква „европска политика“ – поданичка, издајничка, преварантска, пилатовска, самоуправна, удбашка, милитантна, прилагодљива и срамна.

Некадашња, оснивачка, Европа идеала, права и слода, размршкала би западно-балканске демократије, појединце и „европске покрете“ који су на коминтерновске капуте прикачили европске значке. Данашња, дволична и безлична Европа, напротив; радује се сличном, излеженом из властитог подметнутог јајета, присталог на све и спремног на свашта.

Једина утјеха за све нас који још увијек вјерујемо да је и ово доба пролазно и да ћемо дочекати неки праведнији и одрживији оквир живљења, садржана је у чињеници провјереној много пута у последњих вијек и по на тлу Европе; шта год и кога год је подржавала ова накалемљена каста бивших егзекутора ауторитарних режима, пропало је и нестаће.

Кад би нестао
а знам да хоће
не би ми било
жао света
тек једног хлада
у пољу
што ће
смрети на пречац
без дрвета

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: