Лажови

Пише: Милија Пајковић

 Пошто сам написао неколико осврта, колумни, чланака, чак и литерарну причу о будалама, не би било згорег да нешто напоменем и о лажовима, јер смо, поред будала, окружени и њима. И то обилно!

И заиста, посебна врста и подврста људског рода јесу – лажови. Лажовска историја досеже, као и у случају будалетина, у далеку прошлост и њено разлучивање и одвајање од времена настанка људског рода и друштва је напросто немогуће, него је треба посматрати само у том садејству и никако другачије.

Лажовиња је толико занимљива да је привлачила и многе писце да пишу о њој и о њеним сљедбеницима и поборницима. Тако су лажу споменули још у античким временима чувени Хомер у ,,Одисеји“, затим Местрије Плутарх из Херонеје у Беотији, па Хесиод у ,,Теогонији“, као и Платон и Аристотел.

Знатно касније, Ерик Рудолф Распе, њемачки библиотекар, научник и писац, рођен 1736. године, и сам означен од својег биографа као лажов или ублажено изречено, као ,,преварант“, написао је своје познато дјело ,,Невјероватне догодовштине барона Минхаузена“, које је створио према казивањима стварне личности – Карла Фридриха Хијеронима Минхаузена, рођеног у Боденвердеру 1720. године, гдје је и преминуо 1797. – ог љета. Он је са непуних двадесет година приступио руској војсци и борио се против Турака. По повратку из Русије у Њемачку постао је познат по причама о ратовању, које су биле пуне лажи, измишљотина, али и такве да ником нијесу могле да науде. За оне који воле да лажу и данас се каже да ,,баронишу“.

Наравно, никако се не смије заборавити  ни јунак романа за дјецу италијанског писца  Карла Колодија из 1883. године ,,Пинокиове авантуре“ – Пинокио, дрвени лутак којег је створио мајстор Ђепето дуго је сањарио да постане дјечак. Та му се жеља и остварила, али је почео да лаже, а сваки пут кад  би слагао носић му је растао – колико слаже, толико и нарасте.

Међутим, једно су књижевност, философија, а друго стварни живот. Зато ћу покушати да нешто поближе појасним о нашим, дакле, домаћим лажовима,  а ако се неко и препозна у свему томе, нека се не сјекира и не љути, јер је ово само некакво опште тумачење, а никако на основу неких личности, неких лажова, па, дакле и њих, таман посла,  а свака могућа сличност  је  само случајна,  ненамјерна и ништа више од тога.

Наравно, почећу са појашњавањима од оне групе лажова која није опасна по околину, од оних који лажу да би лагали, јер тако сматрају да ће бити у средишту пажње неког друштва. Такви највише причају лажи из војске, а, богами, придружи им се понеко од слушалаца, јер су војне згоде и незгоде непресушни извор лагања. Назвати такве лажовима можда је ипак непотребно, јер могу бити у свему другом тачни и причати истину. Уосталом, то што излажу и измасте брзо се и заборави, а поново се прича приликом наредног окупљања, као да никада и није испричано. Из тих хвалисавих лажи нико не извлачи било какву корист, јер је и нема. То су, знате, оне причице облика ,,тандара мандара броћ“, то је, уједно, лагање из чисте љубави према лажи и то су докони лажови. Они лажу у тренуцима доколице, а изван тога знају и да буду истинити.

Поред тога докони лажови воле да доконишу о лажним тучама, о лажним дјевојкама и о свему другом, а сличном. Једном изговорене такве лажи и нијесу нека сметња, али ако се понављају онда прелазе у досаду и постају пуко сувопарно хвалисање. А не треба заборавити да је линија између лажова и хвалисаваца тако танана да је то непојмљиво, па се хвалисавци, а све у циљу задржавања пажње слушалаца, често  забораве, па скрену и у свијет лагања.  

Послије тих лажова из војске и са ових новијих ратишта, као и послије тучерских и љубавних, слиједе фабрички лажови. Индустријализација је уништила село и сељака господина, а избацила као поплава ђилкоше и међу њима и такве лажове. Фабрички лажови су такође безопасни, а лажи су сипали као из вреће у вријеме јела у ресторанима, онда кад би уништили неку скупу машину да би, док се не оправи, косили, пластили и сјекли шуму; највише су лагали за вријеме ноћне смјене. Какве су се ту, нарочито за вријеме дугих зимских ноћи, просипале лажи, такве да се и истинитом човјеку јављала жеља, независно од њега, да пожели да лаже.

У појединим фабрикама и предузећима су се, чак, правила надметања у лагању, с доста учесника, а побједник је добијао прелазни пехар, понегдје и други у трајно власништво, а све је било зачињено по правилима – јелом и пићем. Штета што неко није записивао све те лажи, био би то веома значајан допринос нашем народном стваралаштву.

А кад смо већ код народног стваралаштва, наредна група лажова су народни лажови. Такви лажови су они са прела, сијела, са сабора, а веома су радо примани у друштво, јер су својим намјерним лажама разбијали досаду, која би се, ипак, понекада  учаурила, упркос пјесмама и разним играма. Њима је машта радила јаче него осталим и сви присутни су их слушали као омађијани, нарочито онда кад би причали стравичне измишљотине, оне са ђаволима, вјештицама, вилама, вилењацима, приказама, духовима. Било је то оно право раздрагано лагање – ,,лажи лажо да се веселимо“…

Међутим, то и не значи да се неком од њих и није нешто причинило, из голог страха или су баш нешто видјели, али ћути, а ако не можеш, онда не причај у већем друштву, него само појединим и то оним провјереним.

С њима су у барабар варошки лажовчићи, али, уједно, плићи од народних, јер је, ипак, тешко да доскорашњи становник села, наједном постане чистокрвни варошанин, с другим навикама и с другом причом! То су лажови ради лаже, чисто да им прође вријеме, да себе издигну изнад сивила и учмалости вароши и варошице у којој грицкају комадиће времена заробљени у свему томе. Лажу по кућама, становима, на улици, у продавници, у кафанама, онако с ногу, на брзину, а кад се налажу онда мирни оду кући и куњају до сљедећег атака на неког. Код њих је свака друга ријеч ,,брате“, ма коме се обраћали:

– За тебе, брате, све!

– Ти си братска сила!

– А да ти си брат братски!

Најгоре је што су и млади прихватили такав начин говора, а то је све посљедица распада просвјете са школом, породице, па и цјелокупног друштва, у којем је на површину испливало све оно што је раније била спрдња и оно што је неморално и неваљало.

Посебна врста лажова су они који не могу без лагања и који почну да вјерују да је оно што су излагали жива истина и да им се то стварно десило и ту не би било силе да их убиједиш да није тако.То су истинити лажови! Кованица која је пуна непојмљивог и немогућег, пуна супротности, али и најближа опису стања таквог лажова или лажовке, да не заборавимо да и љепши пол зна да изваљује неистине, али их нећемо спомињати, него ћемо све подвести под мушки род.

На размеђи безопасних и оних опасних и штетних лажова су интернет лажови, названи тако по обилатом коришћењу ове новотарије, која има и својих добрих страна ако се користи како треба и колико је то неопходно, али у супротном, онда не питајте ништа. Они преко интернета лажу у свим областима, плаћени за такво лапрдање и лажу, нарочито су ревносни у оцрњивању неке личности, нечијег дјеловања, иако оно може бити сасвим исправно и корисно за друштво, нарочито ако нијесу из истог табора, а често окивају у звијезде оне који им требају због нечег, иако многи од тих  и нијесу, због нечег, неке личности за примјер. Ту су и они који се јављају испод разних туђих објављених текстова, гдје шире лажи, подметачине, мржњу, а све сакривени, без неке опипљивије могућности да се открију. Занимљиво је, примера ради, да су у Црној Гори, у области спорта, поједини лажови, хвалисавци без основе са интернета, ушли и у неке струковне савезе, уништавајући тако ту грану спорта, а одједном путујући по свијету о туђем трошку и добијајући новац од оних који су им слични, а налазе се у неким важним тијелима. Да ли треба споменути да је тако и у другим областима, у култури, умјетности, писању.

Е сад са тих, ипак, не толико штетних лажова, али штетних свакако, прелазимо неосјетно на оне, богами, кварне и баш штетне, а збијене под само једну капу, на лажовине или лажовиње, како вам год драго, обогаћене тафром, џавром и гаргом.

А лажовиња је много и међу обичним народом, али и међу оним необичним, односно образованим ( ту, у образоване, нијесу укључени, а нека не замјере, они који су завршили школе и студије преко доста веза и везица, а не нарочито они који су покуповали средњошколске и факултетске дипломе по разним селима и варошицама, а тек нијесу стручни).

С таквим лажовима улази се у свијет штетности и покварности, а он се захуктао одмах послије 1945. године, па нека се копрца и буни ко год жели и колико год хоће. Просуте су, уистину, велике лажи, те о овоме, те о ономе, дата су велика обећања, а све у циљу тобожњег угађања народу, који није смио да се чује жив, још пун сјећања на рат и са ранама од  и из њега, па је нашао утјеху у обнови и изградњи ојађене отаџбине, знатно веће него ли је то данас.

Не треба никако заборавити да се многе намјерно изговорене лажи током рата неког коштале главе, робије или здравља.

Наравно, показало се да је доста тога што су обећавали била најобичнија лаж и данас кушамо, ни криви, ни дужни, посљедице свега тога, умјесто да живимо лагодно од свих богатстава којима нас је добри Бог обилато даривао.

Тако се вријеме лажи учвршћавало из дана у дан, из ноћи у ноћ, а лажови увидјевиши да могу лагати до миле воље то су користили до изнемоглости. Неки су напредовали у служби тако што су лагали све и свашта о својим супарницима, а њима су се придружили и многи други из једне једине политичке партије. Довољно је било да сте њен члан и сва врата су вам била отворена, док су сљедбеници истине, који нијесу били њихови  и  које нијесу занимале њене тековине остајали ускраћени за много тога.

Немојте да вас изненади да многи и данас похвално говоре и пишу о тим временима, па и о индустријализацији, као и о свим тим лажовима, јер су се дохватили града, ослободили тешког сељачког и мученичког рада, разумите их, било им  је дивно -,,ала волим овај режим, ништа не радим, само лежим“.

У ово сад вријеме, напрснућем те једне партије из које су излетјеле и разне друге, јавио се и наставак тих лажова, који су постали политички лажови.

Они су баш бестидни у својим лагаријама и лажима, до те мјере да им не можеш вјеровати ни када ти кажу да је дан, а јесте, уистину, дан. Тако ће те налагати док не засједну онамо гдје су наумили, да ћеш их не само ти, него и многи остали, подржати, а кад заврше посао – сликај се, побро…

Они ће бити све само да дођу до жељеног циља – час ово, час оно, час они,  а ако треба и ови.

Кад се појави неко од поштених политичара, а за дивно чудо, има их, додуше не много, онда се лажовчине из разних партија удруже и измишљају разне лажи за дотичног, само да га избаце из игре и да му науде, а они да се учврсте.

У лагању уопште, често су гори преносници лажи, него они који су је и измислили. Кад би барем пренијели оно што је тај и налагао, него додају и своје лажи, тако да лажи нарасту као печурке послије кише и постају још више закривљене и накривљене.

Кад лажови излажу да би им остали вјеровали, онда се закуну:

– Мајке ми миле, те ово није истина. Ако треба и у цркви да се закунем.

Кад се побоље размисли, иако лаже, он је рекао истину. Невјероватно, али је тако.  А ево и како – па куне се у мајку да ово није истина. Наш језик је сав врцав, богат и дозвољава разне игре ријечи.

– Е, ако ово није истина, не помјерио се са овог мјеста.

И док лажуња он се помјери, ето доказа да је у праву.

Или:

– Дабогда ми ово задње било, те ви не казујем живу истину…

Притом кад заврши лажу онда гуцне ракије, ако је она у питању или загризе од јагњећег или свињског печења, ако је оно у том трену у оптицају, па према томе није му задње…

Био је један веома вјешт лажов, све у свему и преварант, тако барем причају, а није био ожењен, а нити је имао сина уопште, а кад би хтио да узајми паре од неког, онда би се на крају овако клео:

– Живота ми сина тог и тог (да не спомињемо ниједно име) дабогда га у смртно рухо обукао, дабогда му вране очи кљуцале, те ти не врнем паре тад и тад, а можда и прије.

Наравно, тако је отапао срдашца оних од којих је тражио новац, а они га послије никад нијесу добили, а и њега су све рјеђе сретали.

И да не заборавим, постоји и још један слој лажова – то су маштовити лажови! А да би неко постао маштовити лажов, дакле сасвим безазлен, који неће ником да напакости, који лаже само да би придобио нечију пажњу, да би разбио уштогљеност у неком друштву, чија лаж не може да нашкоди ни малчице никоме, а који да би тако сложио причу и лаж, мора и да познаје књижевност, па ако не исувише, а оно макар ону народну, наше прелијепе бајке, басне, анегдоте, свјетски значајне или да их је барем слушао од старијих и запамтио, наравно.

Све наше вароши, варошице, села, засеоци  имали су такве лажове, којима је машта радила пуном паром, који су имали свој круг слушалаца, који су једва чекали да их нешто излажу, јер им је од тих лажа бивало лакше, имале су оне и психотерапијску вриједност. Кад су се растајали до сљедећег виђења, до сљедеће лаже, бивало је боље и лажову и онима који су га слушали, само под једним условом да никад не понавља лажи и да је прича дубока и благотворна. А оне су у већини случајева и биле такве –  у њима није било политике, мржње, зависти, оговарања…

И шта да вам напишем на крају овог осврта, драге моје и драги моји? Оно јесте да је најбоље да више не постоји уопште ниједна врста лажова, да сви на свијету и код нас говоре само истину, али тврдити да ће једном и стићи такво вријеме, била би најобичнија лаж.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: