Љубивоје Ршумовић: При светлости свеће
У тишини чистој при светлости свеће
Свако слово бива светлије и веће
И мисао моја коју слово носи
Мраку неземаљском радошћу пркоси
И оно што стрепим и што не смем рећи
Издати ме неће никуда побећи
И сенке на зиду тајновито присне
неће дозволити да их мрак истисне
Кућа без тих сенки и без жутог воска
није песма није лавра анђеоска
У тишини овој при светлости свеће
Осећам нико ме напустити неће
Ни Марко Миљанов и Рига од Фере
Нико од јунака што се душом мере
Песници ће своје приностити песме
На олтар доброте који пасти не сме
Знају моја браћа слуте моји гости
Да се и мрак шири брзином светлости
Зато ова кућа ова свећа танка
ко иконе стоје на прагу опстанка
У тишини светој при светлости свеће
Свака рима носи сунце и пролеће
А молитва моја окренута Богу
Говори да морам сведочи да могу
Све тајне детињства сакрити у речи
У музику стиха која духом лечи
Зато ова радост овај говор дрски
Слави српски језик слави инат српски
Ратног пролећа, 1999.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
„U tišini svetoj pri svetlosti sveće
svaka rima nosi sunce i proleće“