Лопта

Пише: Небојша Јеврић

Антон, Милун и Барбара су живели у Задру.

Антонов отац је био водник у касарни у којој је Милованов отац био командант.

Антун Хрват, њих двоје Срби.

Расли су заједно, заљубљени у Барбару којој је мајка била Српкиња а отац Хрват.

Гордили су су се и надгорњавали пред Барбаром. Но, залуду, Барбара је била мала вртирепка, која је више гледла старије дечаке. Момчиће са колима и моторима.

Једнога дана играли су фудбал и Антун је, да би се доказао, шутнуо лопту волејом и разбио шофершајбну команданта касарне, Милуновог оца, бркатог и строгог Црногорца. Кривицу је на себе преузео Милун.

Отац га је тукао војничким опасачем али друга није одао.

Дошао је рат. Међу последњим из Задра на Земуник рањени командант касарне са сином. Отац је пребачен хеликоптером на ВМА али помоћи није било.

Барбара је пре тога отишла са мајком у Суботицу.

Прошао је рат кад је Милун добио писмо од Антуна да му кућу нису запалили, ни минирали, да му је нашао купца. Била је то велика, скупа кућа на обали.

Антун је оцу који је постао Туђманов пуковник испричао све о лопти и замолио га да кућу сачувају.

Милун се вратио на ђедовину, секао је шуму и продавао кад је добио писмо.

Убрзо и паре.

Милун је купио шлепер и одлучио да се обогати. Почео је да вози жито, баршно, свиње из Војводине за Црну Гору. Требао му је и шпорет на дрва за кућу на Коврену.

Пут га је нанео у Суботицу.

У продавницу шпорета.

Продавала их је Барбара.

За њега је она била биће из снова, жена чији се лик у бесаним ноћима мешао са ликом Богородице.

“Хоћеш ли да будеш са мном ако купим шпорет?”

Барбара, лепша но икад, у плавом радничком матнтилу, забацила је дугу плаву косу и само се насмејала.

“А ако купим све шпорете, и оне које имате у магацину?”

Натоварили су радници шлепер шпоретима а она је ту ноћ провела са њим.

Од тада се две године нису раздвајали.

Отишли су за Црну Гору. Он је шпорете продвао испод цене, поклањао рођацима.

Водио је по Светом Стефану, по Будви. Ишли су у Млине Ћатовића.

Продао шлепер. Занемарио посао.

После две године нестало је новца. Барбара се спаковала и отишла код оца који је избегао у Немачку.

Милун се вратио у Коврен, село повише Павиног Поља, четрдесет километа од града.

Опет почео да сече дрва.

Стоку није држао али је ђедовину косио. Испод ономлањашних пластова, натрулих, садио кромпире који су добро рађали.

Онда је једне ночи чуо ломљаву стакла и фудбал је улетео у собу у којој је спавао.

Пред вратима је стајао Антун.

Пили су недељу дана љуту вранешку шљиву и причали о Барбари.

Милун је сада сам на Коврену.

“Дођи и остани колико хоћеш “, каже ми .

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: