Lopta

Piše: Nebojša Jevrić

Anton, Milun i Barbara su živeli u Zadru.

Antonov otac je bio vodnik u kasarni u kojoj je Milovanov otac bio komandant.

Antun Hrvat, njih dvoje Srbi.

Rasli su zajedno, zaljubljeni u Barbaru kojoj je majka bila Srpkinja a otac Hrvat.

Gordili su su se i nadgornjavali pred Barbarom. No, zaludu, Barbara je bila mala vrtirepka, koja je više gledla starije dečake. Momčiće sa kolima i motorima.

Jednoga dana igrali su fudbal i Antun je, da bi se dokazao, šutnuo loptu volejom i razbio šoferšajbnu komandanta kasarne, Milunovog oca, brkatog i strogog Crnogorca. Krivicu je na sebe preuzeo Milun.

Otac ga je tukao vojničkim opasačem ali druga nije odao.

Došao je rat. Među poslednjim iz Zadra na Zemunik ranjeni komandant kasarne sa sinom. Otac je prebačen helikopterom na VMA ali pomoći nije bilo.

Barbara je pre toga otišla sa majkom u Suboticu.

Prošao je rat kad je Milun dobio pismo od Antuna da mu kuću nisu zapalili, ni minirali, da mu je našao kupca. Bila je to velika, skupa kuća na obali.

Antun je ocu koji je postao Tuđmanov pukovnik ispričao sve o lopti i zamolio ga da kuću sačuvaju.

Milun se vratio na đedovinu, sekao je šumu i prodavao kad je dobio pismo.

Ubrzo i pare.

Milun je kupio šleper i odlučio da se obogati. Počeo je da vozi žito, baršno, svinje iz Vojvodine za Crnu Goru. Trebao mu je i šporet na drva za kuću na Kovrenu.

Put ga je naneo u Suboticu.

U prodavnicu šporeta.

Prodavala ih je Barbara.

Za njega je ona bila biće iz snova, žena čiji se lik u besanim noćima mešao sa likom Bogorodice.

“Hoćeš li da budeš sa mnom ako kupim šporet?”

Barbara, lepša no ikad, u plavom radničkom matntilu, zabacila je dugu plavu kosu i samo se nasmejala.

“A ako kupim sve šporete, i one koje imate u magacinu?”

Natovarili su radnici šleper šporetima a ona je tu noć provela sa njim.

Od tada se dve godine nisu razdvajali.

Otišli su za Crnu Goru. On je šporete prodvao ispod cene, poklanjao rođacima.

Vodio je po Svetom Stefanu, po Budvi. Išli su u Mline Ćatovića.

Prodao šleper. Zanemario posao.

Posle dve godine nestalo je novca. Barbara se spakovala i otišla kod oca koji je izbegao u Nemačku.

Milun se vratio u Kovren, selo poviše Pavinog Polja, četrdeset kilometa od grada.

Opet počeo da seče drva.

Stoku nije držao ali je đedovinu kosio. Ispod onomlanjašnih plastova, natrulih, sadio krompire koji su dobro rađali.

Onda je jedne noči čuo lomljavu stakla i fudbal je uleteo u sobu u kojoj je spavao.

Pred vratima je stajao Antun.

Pili su nedelju dana ljutu vranešku šljivu i pričali o Barbari.

Milun je sada sam na Kovrenu.

“Dođi i ostani koliko hoćeš “, kaže mi .