Лоше режирана игранкa названа „државни удар у Црној Гори“

Пише: Владимир Судар

Да је глобална ситуација све грђа и да ће се сукоб великих сила ломити преко плећа нејаких, попут Србије, одавно је опште место. Да медији у 21. веку све мање информишу, а све више обмањују јавност и спинују, такође је опште место и глобални тренд.

Да су таблоиди, који уместо што информишу, публици нуде јефтину забаву и побуђују најниже страсти, победили тзв. озбиљну штампу постало је, ваљда, свима јасно након што су Британци иступили из ЕУ на фер и демократском референдуму.

И Србија ту не заостаје за светом. Ни за Истоком ни за Западом. У складу са прокламованом (и једино могућом) спољном политиком која би се андрићевски могла описати: „Добро јутро чаршијо, на све четири стране“. Оно што је новост у целој тој орвеловско-таблоидној игранци у „несврстаној“ Србији је то што је један од два преостала озбиљна дневника на насловној страни као главни текст објавио (не)писмени урадак са насловом „Неколико руских држављана протерано због шпијунаже“. Ни то не би био проблем, таблоидизација је глобални медијски тренд (ваља од нечег живети), али је главни проблем „ексклузиве“ то што је очајно написана и тешко да би је „прогутала“ и (полу)писмена таблоидна публика, камоли образованији читаоци озбиљних новина.

Но, да видимо шта смо имали. Већ у првој реченици, иза „ексклузивног“ сазнања да је неколико руских држављана (колико?) протерано из Србије због учешћа у припремама терористичких напада у Црној Гори, стоји позивање на извор — „кругови блиски врху власти у Србији“.

Aко оставимо по страни лоше режирану игранку са певањем и пуцањем названу „државни удар у Црној Гори“, која по драматургији подсећа не на акцију „Паук“, него на „Осу“ (сећате ли се холандских туриста који су покушали да отму Слобу Милошевића и у гепеку га превезу до Мађарске), долазимо до анонимног, али „поузданог“ извора. Синтагма „кругови блиски врху власти“ сугерише да извор није из власти, али да му је близак. Колико близак, оставља се машти читалаца — а машта може свашта.

Тако би тај „поуздани“ извор могао бити фризер/ка неког из врха власти на свим нивоима, мада је утисак након читања целог текста да је реч о конобару неког заменика директора јавног предузећа из пасивне српске општине. Идемо даље. „Осим ове информације нисмо успели да добијемо одговоре на питања…“, па кад нисте добили одговоре зашто сте писали непристојно дуг и нечитљив текст на основу НН извора?

Одговор следи даље из текста, јер у игру улази секретар руског савета безбедности Николај Патрушев, а познато је да се лоше шпијунске приче боље продају ако су игри „зликовци“ из ЦИА или КГБ-а. У конкретном случају КГБ-а. „Остало је нејасно да ли је руски обавештајац дошао у Београд управо поводом онога што је наш лист сазнао — депортације руских држављана због учешћа у припремама терористичких напада у Црној Гори.“ После те реченице, иоле интелигентним читаоцима „остало је нејасно“ чему толико дуг, неписмен и на одсуству чињеница заснован текст на насловној страни угледног дневника. Упоредо са „шефом КГБ-а“, долазимо до другог важног елемента лоших шпијунских прича — учешћа власти у „завери“, у конкретном случају председника Србије.

„На Андрићевом венцу, такође, нисмо успели да добијемо коментар најпре оптужби које је изнео премијер Србије Александар Вучић о ’елементу иностраности‘ у изазивању нереда у Црној Гори, као и о томе да ли је председник Србије обавештен о протеривању руских држављана из Србије.“

Претходна реченица из серије лекторских ноћних мора требало би да уђе у све уџбенике новинарства као пример колико се материјалних (о стилским да не говоримо) грешака може направити у 43 речи. Дакле, какве везе има коментар председника Србије на оптужбе које није на његов рачун изнео премијер што се у тексту имплицира, где је то премијер рекао да је у ’елементу иностраности‘ мислио на Русе и зашто би ико, па био он смештен и на Андрићевом венцу, одговарао на питање из серије „што је баби мило“? „Спекулације да је секретар руског Савета безбедности јуче у Београду боравио како би одвео протеране, ни на који начин нисмо успели да проверимо, као ни да ли његов долазак спада у ’контрамере‘ Москве.“ Што би се рекло — корак назад.

Информација постаје спекулација, коју ни на који начин нису успели да провере, а ту је и преузимање „протераних“. Зна ли неко како се преузимају људи који су претходно протерани? И одакле? Што се тиче „контрамера Москве“, поставља се логично питање да ли би шеф свих руских безбедњака долазио у неку тамо Србију и натезао се са паћеницима који су спремали неуспели државни удар? Али ко је поверовао у причу да је Ратко Младић ухапшен након што је покојни Мики Ракић „притегао“ руског колегу, повероваће и у овај каламбур.

У преголемом тексту имамо оно што је Вук Драшковић својевремено описао као „mixing grandmothers and frogs“, од цитирања других медија о случају шпијунаже, преко прављења завере од чињенице да је Спутњик први објавио вест о доласку Патрушева у Србију, из контекста истргнут Николићев цитат поводом пријема у чланство Развојног центра Руског географског друштва… Кад се подвуче црта, „ексклузива“ је чиста лекторска ноћна мора са одсуством логике, и материјалом за докторску тезу из психолингвистике на тему „не знамо шта мислимо али чврсто и нелогично заступамо своје ставове без обзира на чињенице“.

Полуистине и спиновања имају смисла ако су уверљиви и ако могу да их прогутају просечно интелигентни грађани, а ове које су освануле на насловној страници угледног дневника тешко да би прошли и код људи чији је број ципела већи од коефицијента интелигенције. Стиче се утисак да је аутор штива бежао са часова Алистера Кембла. Као новинар, заслужио је оцену: „Седи — један“.

Можда не би било лоше да се врати на часове новинарства на другој години Факултета политичких наука (предавања су јавна) не би ли у глави пуној збрканих мисли дошао до дефиниција општих појмова.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: