Loše režirana igranka nazvana „državni udar u Crnoj Gori“

Piše: Vladimir Sudar

Da je globalna situacija sve grđa i da će se sukob velikih sila lomiti preko pleća nejakih, poput Srbije, odavno je opšte mesto. Da mediji u 21. veku sve manje informišu, a sve više obmanjuju javnost i spinuju, takođe je opšte mesto i globalni trend.

Da su tabloidi, koji umesto što informišu, publici nude jeftinu zabavu i pobuđuju najniže strasti, pobedili tzv. ozbiljnu štampu postalo je, valjda, svima jasno nakon što su Britanci istupili iz EU na fer i demokratskom referendumu.

I Srbija tu ne zaostaje za svetom. Ni za Istokom ni za Zapadom. U skladu sa proklamovanom (i jedino mogućom) spoljnom politikom koja bi se andrićevski mogla opisati: „Dobro jutro čaršijo, na sve četiri strane“. Ono što je novost u celoj toj orvelovsko-tabloidnoj igranci u „nesvrstanoj“ Srbiji je to što je jedan od dva preostala ozbiljna dnevnika na naslovnoj strani kao glavni tekst objavio (ne)pismeni uradak sa naslovom „Nekoliko ruskih državljana proterano zbog špijunaže“. Ni to ne bi bio problem, tabloidizacija je globalni medijski trend (valja od nečeg živeti), ali je glavni problem „ekskluzive“ to što je očajno napisana i teško da bi je „progutala“ i (polu)pismena tabloidna publika, kamoli obrazovaniji čitaoci ozbiljnih novina.

No, da vidimo šta smo imali. Već u prvoj rečenici, iza „ekskluzivnog“ saznanja da je nekoliko ruskih državljana (koliko?) proterano iz Srbije zbog učešća u pripremama terorističkih napada u Crnoj Gori, stoji pozivanje na izvor — „krugovi bliski vrhu vlasti u Srbiji“.

Ako ostavimo po strani loše režiranu igranku sa pevanjem i pucanjem nazvanu „državni udar u Crnoj Gori“, koja po dramaturgiji podseća ne na akciju „Pauk“, nego na „Osu“ (sećate li se holandskih turista koji su pokušali da otmu Slobu Miloševića i u gepeku ga prevezu do Mađarske), dolazimo do anonimnog, ali „pouzdanog“ izvora. Sintagma „krugovi bliski vrhu vlasti“ sugeriše da izvor nije iz vlasti, ali da mu je blizak. Koliko blizak, ostavlja se mašti čitalaca — a mašta može svašta.

Tako bi taj „pouzdani“ izvor mogao biti frizer/ka nekog iz vrha vlasti na svim nivoima, mada je utisak nakon čitanja celog teksta da je reč o konobaru nekog zamenika direktora javnog preduzeća iz pasivne srpske opštine. Idemo dalje. „Osim ove informacije nismo uspeli da dobijemo odgovore na pitanja…“, pa kad niste dobili odgovore zašto ste pisali nepristojno dug i nečitljiv tekst na osnovu NN izvora?

Odgovor sledi dalje iz teksta, jer u igru ulazi sekretar ruskog saveta bezbednosti Nikolaj Patrušev, a poznato je da se loše špijunske priče bolje prodaju ako su igri „zlikovci“ iz CIA ili KGB-a. U konkretnom slučaju KGB-a. „Ostalo je nejasno da li je ruski obaveštajac došao u Beograd upravo povodom onoga što je naš list saznao — deportacije ruskih državljana zbog učešća u pripremama terorističkih napada u Crnoj Gori.“ Posle te rečenice, iole inteligentnim čitaocima „ostalo je nejasno“ čemu toliko dug, nepismen i na odsustvu činjenica zasnovan tekst na naslovnoj strani uglednog dnevnika. Uporedo sa „šefom KGB-a“, dolazimo do drugog važnog elementa loših špijunskih priča — učešća vlasti u „zaveri“, u konkretnom slučaju predsednika Srbije.

„Na Andrićevom vencu, takođe, nismo uspeli da dobijemo komentar najpre optužbi koje je izneo premijer Srbije Aleksandar Vučić o ’elementu inostranosti‘ u izazivanju nereda u Crnoj Gori, kao i o tome da li je predsednik Srbije obavešten o proterivanju ruskih državljana iz Srbije.“

Prethodna rečenica iz serije lektorskih noćnih mora trebalo bi da uđe u sve udžbenike novinarstva kao primer koliko se materijalnih (o stilskim da ne govorimo) grešaka može napraviti u 43 reči. Dakle, kakve veze ima komentar predsednika Srbije na optužbe koje nije na njegov račun izneo premijer što se u tekstu implicira, gde je to premijer rekao da je u ’elementu inostranosti‘ mislio na Ruse i zašto bi iko, pa bio on smešten i na Andrićevom vencu, odgovarao na pitanje iz serije „što je babi milo“? „Spekulacije da je sekretar ruskog Saveta bezbednosti juče u Beogradu boravio kako bi odveo proterane, ni na koji način nismo uspeli da proverimo, kao ni da li njegov dolazak spada u ’kontramere‘ Moskve.“ Što bi se reklo — korak nazad.

Informacija postaje spekulacija, koju ni na koji način nisu uspeli da provere, a tu je i preuzimanje „proteranih“. Zna li neko kako se preuzimaju ljudi koji su prethodno proterani? I odakle? Što se tiče „kontramera Moskve“, postavlja se logično pitanje da li bi šef svih ruskih bezbednjaka dolazio u neku tamo Srbiju i natezao se sa paćenicima koji su spremali neuspeli državni udar? Ali ko je poverovao u priču da je Ratko Mladić uhapšen nakon što je pokojni Miki Rakić „pritegao“ ruskog kolegu, poverovaće i u ovaj kalambur.

U pregolemom tekstu imamo ono što je Vuk Drašković svojevremeno opisao kao „mixing grandmothers and frogs“, od citiranja drugih medija o slučaju špijunaže, preko pravljenja zavere od činjenice da je Sputnjik prvi objavio vest o dolasku Patruševa u Srbiju, iz konteksta istrgnut Nikolićev citat povodom prijema u članstvo Razvojnog centra Ruskog geografskog društva… Kad se podvuče crta, „ekskluziva“ je čista lektorska noćna mora sa odsustvom logike, i materijalom za doktorsku tezu iz psiholingvistike na temu „ne znamo šta mislimo ali čvrsto i nelogično zastupamo svoje stavove bez obzira na činjenice“.

Poluistine i spinovanja imaju smisla ako su uverljivi i ako mogu da ih progutaju prosečno inteligentni građani, a ove koje su osvanule na naslovnoj stranici uglednog dnevnika teško da bi prošli i kod ljudi čiji je broj cipela veći od koeficijenta inteligencije. Stiče se utisak da je autor štiva bežao sa časova Alistera Kembla. Kao novinar, zaslužio je ocenu: „Sedi — jedan“.

Možda ne bi bilo loše da se vrati na časove novinarstva na drugoj godini Fakulteta političkih nauka (predavanja su javna) ne bi li u glavi punoj zbrkanih misli došao do definicija opštih pojmova.