Мандат – или трговци народном вољом

Пише: Емило Лабудовић

Када је негдје почетком вишестраначја у Црној Гори Уставни суд протумачио да су одборници и посланици „власници“ мандата и да њиме „могу слободно да располажу“, ударен је глогов колац у политички организам државе и трајно га инфицирао вирусом нестабилности. Образложење да су то највиши домети демократије вјероватно ће бити оправдано кроз неколико деценија демократског развоја и уходавања демократске праксе, али у земљи која је тек излазила из опанака и покушавала да своју грубу, сељачку, ногу угура у европске салонке, било је чиста смијурија.

Власништво над мандатом би још и имало смисла када би изборни систем био другачији, када би подразумијевао отворене листе и индивидуалну кандидатуру. Тада би изабрани, кроз мјеру подршке бирача, прецизно могао да измјери своју политичку снагу и ширину своје слободе. Овако, све док су политичке странке главни носиоци и креатори политичких кретања у држави, лицемјерно је говорити о индивидуалности оних који у државна и политичка седла ускачу са страначких листа. Јер, неспорна је чињеница да се бирачко тијело, углавном и у највећем броју, политички опредјељује или према странкама и њиховим коалицијама, или према њиховим лидерима. И треба бити искрен, осим „чела“ листи које учествују у избором процесу, сви ниже рангирни су, изван најужих страначких кругова, углавном политички анинимуси. За многе од њих, прије избора, тешко да је ико чуо изван уже фамилије.

И, сад, тај и такав политички анонимус, који је, вољом странке, њеним ангажманом и њеним не малим средствима постао одборник или посланик, одједном и без запреке, може тим статусом да располаже као да му је од баба остао. И не само што може, већ и располаже, тргује и уцјењује, губећи сваку везу не само са странком која га је лансирала у политичку орбиту већ и са вољом, тежњама и опредјељењима бирача који су им поклонили повјерење. Подужи би био списак тих трговаца народном вољом који су, шићарећи мање или више блага, мијењали не само „народну вољу“ својих странака и коалиција, већ и укупни резултат те воље било на општинском било на државном нивоу.

„Велики“ играчи, од Славка, Новака и Пајовића наовамо, својим пребјезима усмјеравали су црногорски државни брод час тамо, час овамо, а углавном све даље и даље од аутентичне народне воље. Али, они су за собом водили читаву своју политичку чергу и, можда, гледано са те стране, нијесу били спорни. Била је то ствар односа на релацији странка – бирачи, а тај политички плес на жици између повјерења и његове (зло)употребе платили су одласком на политичку маргину и у заборав.

Међутим, за разлику од тих случајева, појединачни излети из одређеног политичког јата су нешто сасвим друго. Њихова политичка тежина је у апсолутној несразмјери са њиховим политичким утицајем у бирачком тијелу јер је резултат „кредита“ који су добили од странке. И није спорно ако се у одређеном тренутку тај „кредит“ не допадне тражиоцу или се он права на њега одриче из било којег разлога, али је поштено да се позајмљено врати зајмодавцу. Или, преведено на језик политике, да се мандат врати његовом изворном носиоцу, односно странци или коалицији.

Најновији примјер (зло)употребе мандата као делегираног права јесу двије (моја мајка би рекла „каћиперке“), које ових дана љуљају власт у Подгорици. Извјесне Нађа и Јевросима, за које до јуче честито нијесу знали ни сви из улаза зграда у којима живе, а које су се у политику уплеле дарованим мјестом на листи ПЕС-а, из петних жила су запеле да „врате мандат народу“. Мандат који ни у сну нијесу добиле од народа већ искључиво вољом Спајића и Милатовића којима су, опет, грађани дали већинску подршку са циљем да се са политичког кормила Главног града дефинитивно уклони ДПС.

То што је у међувремену пукло између Милојка и Јакова, унутрашња је ствар ПЕС -а, и не тиче се неподијељене воље грађана да коначно виде леђа тридесетогодишњим јахачима и гоничима робова. Без обзира којој су се „страни“ у ПЕС-у приклониле, ове двије „Марије са Пркоса“ апсолутно немају ни морално ни политичко право да сруше народно повјерење које је дато партији чијом су вољом и одлуком постале то што јесу. Тим прије што је и њихов „изабраник“, Јаков Милатовић, у фотељу предсједника државе засјео захваљујући гласовима Срба који су, колико год невољно, гласали не за Јакова него против Мила. А међу њима и потписник ових редова, при чему често, у себи и за себе, шапне: рука ми се осушила! И сад, тај исти Јаков, заједно са својим „првим пратиљама“ из градског парламента, шурује са Миловим јуношама, у намјери да, због мржње према дојучерашњем саборцу, не само у Подгорици, све врати на почетак.

И на крају: нико не спори право нареченим госпођицама да буду незадовољне политиком странке у којој су и даље, макар се формално развеле. Али, народ на који се оне позивају и у чије име говоре, онако надобудно и као да су већ потрошиле пет, шест мандата, није гласао ни њихову партију, а њих посебно поготово да би се играо жмурке и узимала – давала мандата са овим удавачама. А ако су већ толико незадовољне, нека лијепо пресавију папир и врате мандат! Не грађанима, јер их, кажем, грађани ни у сну нијесу сањали, већ онима који су им тај мандат и дали – ПЕС-у. А онда, кад су се већ тако жестоко препоручиле, могу слободно да се удају тамо гдје их, очигледно не срце већ интерес, води. Макар то и била њихова недавно откривена љубав – ДПС.

Док исписујем ове редове, онај Ибрахимага уфура у Владу са караваном од цијелих шест министара. Црна Гора не памти да је једна јефтина демагогија скупље продата, али – политика је то. Политика завкоју се, често, колоквијално каже да је – КУРВА. Међутим, мој професор права, чувени др Радомир Лукић, је, оспоравајући ту тезу, често говорио: „Није политика курва, већ је у њој превише оних који се, из личних и себичних разлога, проституишу“! Или, да се не курвамо са српским језиком, превише је оних који се курвају.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: