Марадона

Piše: Булатовић И. Богић

„ Немој плакати за мном, Аргентино
Истина је да те никада нисам ни оставила
Кроз све те тешке дане
Мога лудог живота
Одржала сам обећање
Нисам те заборавила!“

У спорту елите, буржуја који покушавају да задрже тековине истинскога Племства, аплаудирати противнику или изјавити: „ Ђе погубих од себе бољега!“, то није била ријеткост, већ неписано правило. И данас ћемо видјети гдје младићи и дјевојке, у спорту племства и монархизма, аплаудирају противнику дланом о рекет. И иста та публика буржуја, да л’ домаћа или не, спремна је била, некада и чешће, да отпрати ремек дјело тренутка који се више никада не може поновити, аплаузом. Тек у потоње, глобално и обезличено вријеме маски, та „елита“ умије да звижди мајсторијама најбољега, дјечаку из „цивилизацијскога предграђа“, са Балкана.

Али у спорту који је најбоља слика и рефлекс цивилизације масовне производње, масовних медија и обезличења и рашчовјечења, да безбројна гомила, каткада и руља именована именима паганских племена илити именом звијери, да аплаудира и клања се Играчу, Потезу, Љепоти, без обзира што својим головима печати њихову судбину и судбину њиховог клуба, то је могао само Марадона. То је могла публика „цивилизацијскога предграђа“, са балканске Маракане чије химне су писали Пјесници, а са трибина их посматрали Академици. То је смогла једном и публика Краљевског клуба. Но, одиста, имали су и коме и чему. Гол који је постигао Марадона ’82. у Београду, остао је гол за фудбалске антологије.

Један који је дошао прије Њега, који приправио му је пут, учинио је све да након каријере буде само марионета, Марадона је чинио све да до краја буде протагониста и играч одлуке па и када је само личио на антихероја. Његове некада апсурдне поруке, субверзивне су, а декадентне само у својој појавности, биле су одговори апсурду времена. Његова побуна никако није била нити адолесценска, нити само гаф претјераног ексцентрика који то више не може бити на терену, али мора у другом облику, нити је то било дјело из љубави према „бијелој жени“ која му је заробила ум. То увијек је био покушај Дриблинга, дјело Срца жедног свјетске правде , покушај васпостављања свјетског фластера за свјетску бол коју производи свјетска влада. Дјечак из предграђа Буенос Ајреса донио нам је оно што само и усамљено усред свих предграђа и сметлишта ниче: Крваву, Мирисну Ружу!!! Да, дјечачки снови који кренули су из провинције према свијету, давали су му снагу да не буде сломљен и поред свих клизећих стартова и агресивних одбрана, након свих касапина и Гојкоечеа: Отимао се и Пркосио!

Тог љета ’86. ми дјеца из провинције, из државе која бјеше једно велико предграђе Запада, у „стартас“ патикама и „јаса“ шортсевима, мислили смо да у Мехику нећемо имати за кога да навијамо. Да ћемо уживати у фудбалу, али да ће наше срце бити далеко, далеко ван терена. Бора Милутиновић и Мехико, убојити, а несуђени голгетер Црвене Звезде, мајстор салта и Реала, Уго Санчез Маркез, можда су нас највише интересовали, посебно након земљотреса који смо одболовали одмах након оног нашег. Отмени Линекер и спретни Барнс, у „мексичком таласу“ чекали смо Зика, Платинија нисмо били пребољели!!! Но, како је Мундијал одмицао, тај тајфун, та ужарена кугла, та експлозивна направа, тај динамит у трку, ти бљескови Срца које скаче по терену, то крупно шило које пролази кроз играче, тај мађионичар који скрива лопту и чији покрети су илузија, а чије славље је поклон Народу и Небу, тажеља која јесте од овога свијета али која сања неки Други, све нас је заплијенила и оробила! И нешто што се никада не би опростило никоме, опростило се Њему! А ако ћемо право: да није сам признао, ни до данас ни један једини „вар“ не би био довољан доказ да је лопту дотакао дланом, а не главом! На концу, ако је дриблинг магија, онда није било ни судијске грешке! Свијет је само признао истину иза које су тврдо стајали Наполитанци: У Напуљу станује Бог! Марадона је и дефинитивно, планетарно постао Месија!

Касније су се рађали и Роналдо, и Фиго, и Меси… али нико никада више неће бити фудбалер Месија због кога се воли неки народ и чита нека „Милонга за Хасинта Чиклану“ који спреман је да за друга на коцку живот стави. Па и ако никада не видим ту Епархију буеносајреску, не загрлим емигранте који сањају народ који више не постоји, и ако никада не видим улице којима као Марадона трчи Благоје Јововић, Дјечак из Косића, нећу много изгубити! Чуо сам Ману Чаоа, Шпанца са срцем гаучоса („Оно што морамо да урадимо јесте да кажемо „не“ оваквоме свету“!), посматрао сам Буђење Буенос Ајреса, гледао сам Бога како игра фудбал, знам шта Јунаци су и Гробови!!!

Шта рећи када је тај Дух тако велики да више нема никакве везе ни са фудбалом, ни са лоптом, већ само са Незадрживим, Незаустављивим, Небеским трком који је Ход по води! Цијели свијет плаче, цијели потлачени свијет је Аргентина који воли Борхеса на терену, који воли Хајдука у животу! Након Касијуса Клеја, нико никада тако није из центра њеног бездушја уздрмао хладну бирократију, дехуманизовану машинерију штампања новца и моћи. Нико тако није обезвриједио и ударио шамар лажноме богатству и лажним вриједностима, нико није остао тако Дјечак из Предграђа Буенос Ајреса који нестаје:

„ Узвишеност савременога човека је у протесту. Слава ономе ко из протеста спаљује самога себе пред немом гомилом, и онима који излазе на тргове и протествују са плакатима и паролама осуђујући себе на репресију, и свима који кажу „не“ егоистима и каријеристима и безбожнцима. Треба се уздићи изнад права на живот, у пракси, спознати смртност нашег тела у име будућности, у име бесмртности“!

Збогом, Последња Велика Побуно!!!

(Текст поклањам мом брату Мурату Б.)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: