Марко Перовић: Волео бих да одиграм фудбал у мојој Приштини, а да не морам носити пиштољ!
1 min readБио је дио последње велике Звездине генерације – она уз коју су милиони којима је црвено-бијело у срцу сањали, знајући да се ти снови можда могу и испунити. Био је дечко који обећава, али и дечко који је већину обећања испунио.
Реално, могао је више, премда ако питате оне са којима је играо и оне који су га тренирали и заслужио је више, а урадио – довољно. Уосталом, није ли довољно када и данас, годинама пошто се отиснуо са Маракане у бијели свијет, сваки Делија и даље са поштовањем и одабраним речима прича о њему.
Данашњи саговорник ИН4С је Марко Перовић, вјечити миљеник „сјевера“ који и данас, из далеке Малезије, исту енергију одашиља назад ка гротлу Звездиног стадиона.
Како гледаш на данашњу Звезду, у односу на „ондашњу“, „твоју“ и чини ли ти се да се и који начин могу обистини они стихови сјевера „да се Маракани врате славни дани“?
Данашња Звезда је сигурно најквалитетнији тим у Србији, имамо одличног тренера „Грофа“. Пробали су странцима да реше Европу, али мисим да то не иде баштако лако како су навијачи очекивали. Колико год да су ти странци добри, треба одређени период за адаптацију и уигравање, да би се показали у правом светлу. Проблем је, међутим, што код нас људи немају стрпљења ни за свој живот, а камоли за Звездине играче — одмах хоће све, а то у фудбалу не иде тако! Искрено, нисам за толики број странац, јер мислим да имамо квалитетне наше играче који могу да буду на великом нивоу. Ристић, Срнић, још пар њих су играчи који по мени морају да играју пре странаца, али опет, тренер је тај који одлучује о свему. Раније је била другачија лига, квалитетнија, сада је то „разбуцано“ и нисмо на лепом гласу као што је то раниеј био слачуј. Ја бих највише волео да се врате славни дани, како то песма поручује, али мислим да је то у садашњим околностима научна фантастика. Највећи успех тренутно је пласман у Лигу шампиона или Лигу Европе, а на то се, нажалост, чека годинама….
Може ли Муслин одвести Србију у Русију? Какав ти је утисак после утакмице са Ирском?
Са Муслином сам радио у Звезди, био ми је тренер и све што се могло освојити у тадашњој Србији и Црној Гори, ми смо освојили. Он има све калитете да подигне репрезентацију, али није исто бити тренер неког клуба, као што је бити тренер репрезентације. Ти ту немаш пуно времена да уиграваш играче и пред њим је тежак посао, јер сви очекују да се пласирамо на Светско првенство. Ту је много нових играча, пре свега младих, и морамо да будемо свесни да немамо више Пиксија, Савићевића, Милошевића, Станковића… , већ да тражимо њихове наследнике још увек.
Мало знамо о „езготичним фудбалским дестинацијама“, премда је тамо све већи број наших играча. Послије Базела, био си на Тајланду и у Малезији. Да ли је фудбал тамо у експанзији и како га доживљавају у односу на нас?
Што се тиче егзотичних земаља, полако иду правим путем, улажу пуно сваке године и анализирају улагања, посматрају где греше, па то исправљају. Верујем да ће у некој будућности бити то „озбиљна прича“ за врунске фудбалере. Али, Европа је Европа, када причамо о фудбалској култури и ту нема полемике. Реално нису све земље у Европи на највише нивоу, али ако узмемо као пример четири водеће лиге, многима ће требати пуно времена да дођу на тај ниво.
Да ли остаје жал што ниси више урадио на европском тлу и у репрезентативној каријери и шта те је спријечило?
Пуно сам обећавао, али нисам урадио то што сам хтео. Премда, када погледам иза себе, фудбал ми је много дао и не могу да се жалим. Он је за мене емоција и играћу га колико год могу, јер радим нешто што волим и уједно живим од тога. Видећемо шта ће бити после тога.
Играо си у Приштини, неки тврде да Приштина више није у Србији, а такозвано Косово игра међународне утакмице. Како гледаш на то?
Ја сам из Косова Поља и играо сам и за Косово Поље и за Приштину, а онда као клинац прешао у Црвену Звезду. Косово је Србија за нас, али је и жалосна истина да када је у питању стање на терену Приштина није део Србије. Као момак са Косова, ја бих први волео да се једног дана вратим испред своје зграде и да се видим са друштвом из школе и поред железничке станице на великом паркингу да одиграмо фудбал „на мале“, али…Велико „али“. Политичари су се показали као криминалци са хемијском, народ се ништа није питао, иако је сада нека као „демократија“. Интереси су чудо, а народ наиван. Наравно да бих волео да једног дана мојој деци покажем где сам живео и одрастао, а да не морам да носим пиштољ или бомбу са собом!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: