Marko Perović: Voleo bih da odigram fudbal u mojoj Prištini, a da ne moram nositi pištolj!

Bio je dio poslednje velike Zvezdine generacije – ona uz koju su milioni kojima je crveno-bijelo u srcu sanjali, znajući da se ti snovi možda mogu i ispuniti. Bio je dečko koji obećava, ali i dečko koji je većinu obećanja ispunio.

Realno, mogao je više, premda ako pitate one sa kojima je igrao i one koji su ga trenirali i zaslužio je više, a uradio – dovoljno. Uostalom, nije li dovoljno kada i danas, godinama pošto se otisnuo sa Marakane u bijeli svijet, svaki Delija i dalje sa poštovanjem i odabranim rečima priča o njemu.

Današnji sagovornik IN4S je Marko Perović, vječiti miljenik „sjevera“ koji i danas, iz daleke Malezije, istu energiju odašilja nazad ka grotlu Zvezdinog stadiona.

Kako gledaš na današnju Zvezdu, u odnosu na „ondašnju“, „tvoju“ i čini li ti se da se i koji način mogu obistini oni stihovi sjevera „da se Marakani vrate slavni dani“?

Današnja Zvezda je sigurno najkvalitetniji tim u Srbiji, imamo odličnog trenera „Grofa“. Probali su strancima da reše Evropu, ali misim da to ne ide baštako lako kako su navijači očekivali. Koliko god da su ti stranci dobri, treba određeni period za adaptaciju i uigravanje, da bi se pokazali u pravom svetlu. Problem je, međutim, što kod nas ljudi nemaju strpljenja ni za svoj život, a kamoli za Zvezdine igrače — odmah hoće sve, a to u fudbalu ne ide tako! Iskreno, nisam za toliki broj stranac, jer mislim da imamo kvalitetne naše igrače koji mogu da budu na velikom nivou. Ristić, Srnić, još par njih su igrači koji po meni moraju da igraju pre stranaca, ali opet, trener je taj koji odlučuje o svemu. Ranije je bila drugačija liga, kvalitetnija, sada je to „razbucano“ i nismo na lepom glasu kao što je to raniej bio slačuj. Ja bih najviše voleo da se vrate slavni dani, kako to pesma poručuje, ali mislim da je to u sadašnjim okolnostima naučna fantastika. Najveći uspeh trenutno je plasman u Ligu šampiona ili Ligu Evrope, a na to se, nažalost, čeka godinama….

Može li Muslin odvesti Srbiju u Rusiju? Kakav ti je utisak posle utakmice sa Irskom?

Sa Muslinom sam radio u Zvezdi, bio mi je trener i sve što se moglo osvojiti u tadašnjoj Srbiji i Crnoj Gori, mi smo osvojili. On ima sve kalitete da podigne reprezentaciju, ali nije isto biti trener nekog kluba, kao što je biti trener reprezentacije. Ti tu nemaš puno vremena da uigravaš igrače i pred njim je težak posao, jer svi očekuju da se plasiramo na Svetsko prvenstvo. Tu je mnogo novih igrača, pre svega mladih, i moramo da budemo svesni da nemamo više Piksija, Savićevića, Miloševića, Stankovića… , već da tražimo njihove naslednike još uvek.

Malo znamo o „ezgotičnim fudbalskim destinacijama“, premda je tamo sve veći broj naših igrača. Poslije Bazela, bio si na Tajlandu i u Maleziji. Da li je fudbal tamo u ekspanziji i kako ga doživljavaju u odnosu na nas?

Što se tiče egzotičnih zemalja, polako idu pravim putem, ulažu puno svake godine i analiziraju ulaganja, posmatraju gde greše, pa to ispravljaju. Verujem da će u nekoj budućnosti biti to „ozbiljna priča“ za vrunske fudbalere. Ali, Evropa je Evropa, kada pričamo o fudbalskoj kulturi i tu nema polemike. Realno nisu sve zemlje u Evropi na najviše nivou, ali ako uzmemo kao primer četiri vodeće lige, mnogima će trebati puno vremena da dođu na taj nivo.

Da li ostaje žal što nisi više uradio na evropskom tlu i u reprezentativnoj karijeri i šta te je spriječilo?

Puno sam obećavao, ali nisam uradio to što sam hteo. Premda, kada pogledam iza sebe, fudbal mi je mnogo dao i ne mogu da se žalim. On je za mene emocija i igraću ga koliko god mogu, jer radim nešto što volim i ujedno živim od toga. Videćemo šta će biti posle toga.

Igrao si u Prištini, neki tvrde da Priština više nije u Srbiji, a takozvano Kosovo igra međunarodne utakmice. Kako gledaš na to?

Ja sam iz Kosova Polja i igrao sam i za Kosovo Polje i za Prištinu, a onda kao klinac prešao u Crvenu Zvezdu. Kosovo je Srbija za nas, ali je i žalosna istina da kada je u pitanju stanje na terenu Priština nije deo Srbije. Kao momak sa Kosova, ja bih prvi voleo da se jednog dana vratim ispred svoje zgrade i da se vidim sa društvom iz škole i pored železničke stanice na velikom parkingu da odigramo fudbal „na male“, ali…Veliko „ali“. Političari su se pokazali kao kriminalci sa hemijskom, narod se ništa nije pitao, iako je sada neka kao „demokratija“. Interesi su čudo, a narod naivan. Naravno da bih voleo da jednog dana mojoj deci pokažem gde sam živeo i odrastao, a da ne moram da nosim pištolj ili bombu sa sobom!