„Марксистичко-лењинистички поход на цивилизацију“ – пети дио

Пише: Лука Кешељевић

Сада нешто да речемо о марксистичком схватању односа најамног рада и капитала. Маркс и Енгелс у унапређивању рада виде друштвено раслојавање. Најамни рад они временски лоцирају од појаве мануфактуре и њене трансформације у индустрију. Капитал је вишак вриједности. То је вриједност која се улаже у производњу, увећање добити. Капиталом, како му име каже, располажу капиталисти. Радник, или најамни радник, како га марксолози називају, капиталисти служи за производњу. У антици су то чинили робови, у Средњем вијеку кметови, али они, за разлику од радника нису били слободни. Роб је везан за робовласника, он је његова имовина, кмет за феудалца, а радник је слободан, њега капиталиста не може присилити да ради ако он не жели. То не оспоравају ни Маркс и Енгелс. Маркс у једној расправи на свој начин описује однос најамног радника и капиталисте. Наводи примјер како радник за дванаест часова капиталисти увећа вриједност сировине за шест марака, а капиталиста њему исплати свега три марке: „Ако радник за дванаест часова створи вредност од шест марака, онда за шест часова створи вредност од три марке. За шест часова рада он је произвео капиталисти онолику вредност коју добија у виду наднице од три марке. После шест часова рада обојица су квиз, један другом ни паре не дугује.“ (Карл Маркс, „Најамни рад и капитал“, прев. Димитрије Туцовић, Mediterran, Нови Сад, 2017, стр. 16.). Аутор пренебрегава питања ко је раднику закупио простор за рад, ко је створио фабрику, ко набавља сировине и тсл, већ вели: „Капиталист уводи радника у своју радионицу или фабрику, гдје се већ налазе сви предмети потребни за рад: сировине, помоћни материјал (угаљ, боје итд.), алат, машине.“ (Карл Маркс, „Најамни рад и капитал“, стр. 16.). Па, ваљда, ово све не пада с неба? Ко то обезбјеђује? Па, ваљда тај „зли“ или заиста зли капиталиста. Па, како онда не ради ништа?

Скоро сам о овим теоријама разговарао са једним пријатељем из Никшића који се бави продајом кокица и класова куваних. Када чу то да газда (капиталиста) не ради ништа га је то прилично забољело. Наводи свој примјер. Зими нема много посла, па све сам обавља. Љети када има више, ангажује два – три радника. Он свакодневно иде у неко оближње село да прво купи класове, па да их утовари, дотјера кући, обави неопходно, потом од куће дотјера на мјесто гдје продаје. О одржавању апарата, набавци плина да и не говоримо. Испада да газда више ради од радника. Радник може да одспава и до седам сати ујутро, а газда мора устати макар два сата раније. Све у свему, и раднику и газди је циљ да што више раде, јер што више буду радили, више ће и имати.

Разлика између, са једне стране, робовласника и феудалаца и капиталисте, са друге стране је голема. Робовласници и феудалци рођењем уживају своја права, боље рећи, привилегије. Неко је рођењем господар, а неко, како вели Аристотел, по природи роб. У Средњем вијеку је то слично. Ту нема иновација, нема новчане привреде, кмет господара измирује углавном у натури. С друге стране, капиталиста то не мора бити рођењем. Он то није по привилегији. Он прво капитал ствара радом и неријетко иновацијом. Парна машина је створена у епохи капитализма, а не у антици или средњевјековљу. Капиталиста раднику мора да обезбиједи средства за рад, у робовласништву је сам роб то средство, а у феудализму, кмет је везан за земљу и има неколико алатки којима располаже.

Маркс и Енгелс сматрају да је неправедно да капиталиста располаже средствима за рад, већ она треба да буду на располагању читавом друштву. Да не улазимо даље у то, видјели смо како је та утопија имплементирана на истоку Европе и код нас. Према њима, приватна својина треба да се укине. Само од себе се намеће питање какав ће мотив за рад имати људи ако се достигне тај идеал укидања приватне својине. Тим питањем се баве и у „Манифесту“: „Приговорено је да ће са укидањем приватног власништва престати свака дјелатност и да ће наступити опће љенчарење. / По томе би буржоаски друштво већ одавно морало пропасти од љеносри, јер они који у њему раде не стичу ништа, а они којој њему стичу, не раде“ (Карл Маркс, Фридрих Енгелс, „Манифест комунистичке партије“,прев. Моша Пијаде, Мала марксистичка библиотека „Мисао“, стр. 16.).

Општепозната је чињеница да су наши печалбари ишли на рад у капиталистичке, буржујске Сједињене Америчке Државе и тамо стицали, неко мање, неко више. Нијесу, одиста, тамо ишли да суде, нити да пишу, него да раде ко најамни радници. Из моје шире породице почетком двадесетог вијека отишао је човјек као пуки сиромах. Каријеру је почео као ковач, дакле, као најамни радник. Ковао је алатке за рудник. Иако се није бавио шпекулацијама, али осим што је био добар радник и мајстор, био је и добар штедиша, па је у својој радној каријери девет кућа направио. Да наведемо још један уверљивији примјер великога добротвора и милионера Васа Ћуковића. Толико о томе да радник од рада нема никакакве користи.

Навешћемо један примјер који потврђује да у развијању марксистичке утопије људи заиста постају лијени. Разговарао сам са једним пријатељем који је био дугогодишњи радник једне никшићке, некада, друштвене фирме. Он у сврху хваљења система од прије 1989. вели како је он са друговима умио да се проводи по кафанама и по седмицу дана, а да прими пуну плату, те да је за то тај систем савршенији. Ја му рекох да је тај систем „био савршен“, али до једне уре и да је баш због тог свог „савршенства“ и пропао. У капитализму динамику и обим производње диктира тржиште, а у источноевропским система га диктира комитет. У капитализму нема куповине социјалног мира да се људи само склањају са улице и трпају у нерентабилнс предузећа, а код нас је важила девиза: „Златио се овај режим – плата иде, а ја лежим“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: