Милица Стојадиновић Српкиња – НА СМРТ
Једној лепој сеоској девојци умрлој 2. марта 1855.
Твоје се друге купе,
Ој, лепа дево ти,
Рузмарин цвеће сваку
Кити зелени.
Под венцем и ти, млада,
Дочека данас све,
Али не као нева
Свате кићене.
А сваки сузе рони.
На какав идеш пут
Кад с’ звона гласи роје
И мајка бије груд?
Свенуо то је цветак
У мају века свог,
Смрти га ладна рука
Са света скиде тог.
Сузе га свију прате
Јер лепа душа би,
Пак се и богу самом
На небу омили.
1855.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Србкиња…