Миљевић: Узалудно против српског сна о слободи

Пише: Александар Миљевић

Од уторка 08.08. до суботе 12.08. моју нову дечију књигу „Догодине у Призрену-сан о слободи“ напали су сви најбитнији прозападни медији у Србији, а и неки у Црној Гори. Почело је на порталу Данасовог Ситy магазина са текстом под називом „Војнички селфи са Кошара и сан о слободи“: Прелистали смо дечију књигу „Догодине у Призрену“ и ево шта у њој може да се нађе. Наставило се предлогом новинарке ТВ Нова С да дам изјаву о својој новој књизи, а поводом „бурних коментара“ који су се против ње дигли на друштвеним мрежама, и хитним – у року од сат времена – доласку њихове ТВ екипе да узму моју изјаву. Морам признати да сам био изненађен том брзином, а сада схватам зашто су толико журили. Прилог је емитован истог дана у емисији „Међу нама“ на ТВ Нова С. Наравно, од моје изјаве објављен је само мањи део.

А онда као шлаг на торту у петак 11.08. на насловној страни дневне новине „Данас“, главног гласила друге Србије, се појавила најава текста против књиге под насловом „Премештање културних ратова међу најмлађу популацију: Шта о књизи за децу „Догодине у Призрену“ мисле Срђан Драгојевић и Мухарем Баздуљ“ . Унутар новине је цела страна одвојена за тај текст, што је нарочито чудно када се има у виду да је у питању књига за децу. Тај текст су поред портала новине Данас одмах пренели портали Нова С и Н1 у Србији, и Антена М у Црној Гори, а непрестано добијам информације да се појавио на новим и новим прозападним медијима, па се управо огласио и познати Теофил Панчић у Времену, чији текст можете погледати овде.

Најзначајнији прозападни медији су напали једну књигу за децу?! Интересантно. Да видимо шта јој пребацују.

Текст на Цитy магазину практично не пребацује књизи ништа, једино се мало исчуђава што уопште постоји. Али овај текст није ни имао за циљ да нешто пребаци књизи већ да закотрља причу, што се и десило. У ТВ прилогу Нове С је после моје јако скраћене изјаве о књизи говорио Саша Стефановић из Мреже организација за децу Србије, организације која умрежава грађанске иницијативе и организације повезане са децом, који је за књигу рекао да није за младе јер шаље проблематичне поруке о будућности коју нико не жели, будућности обележеним новим сукобима, као и да књига позива да нови нараштаји треба да раде оно што су њихови стари радили, а по њему то није добро. На ово могу само да кажем да је књига објављена услед муке и једа због прогона српског становништва на КиМ почетком ове године, са жељом да се тим људима пошаље једна порука охрабрења. Јер једина нада за те прогоњене људе да ће ти прогони некада стати је да се на КиМ врати наша држава и наша војска. А што се тиче тога да наша деца не треба да раде исто што и наши стари мислим управо супротно, да наша деца треба да се надахњују херојима који су 1912.године ослободили КиМ од вековног турског ропства, и да треба да преузму приступ тих наших великана, као што су Дучић, Ракић, Нушић и цела тадашња интелигенција заједно са народом, те да непрестано снују сан о ослобођењу КиМ, као и да када се прилика пружи тај сан и остваре.

У Данасовом тексту о књизи се прво огласио Мухарем Баздуљ и био је врло одмерен и опрезан јер није видео књигу. Главно што је он истакао је: „У свему је можда најзанимљивије видети ово као илустрацију премештања наших културних ратова међу (нај)млађу популацију. Старији су предубоко у својим рововима, ту остаје статус qуо, а победу односи наратив који тријумфује међу онима на којима свет остаје.“ То је стварно одличан увид, што се од врло квалитетног г.Баздуља могло и очекивати. Потпуно се слажем са њим и немам шта да додам, осим да је до сада прозападни наратив о Србима као негативцима и губитницима преовладавао у Србији, и код одраслих и код деце, и да је време да се томе каже доста и стога ћемо се трудити да наш српски наратив победи у временима која долазе, а ова књига је само један камичак на том путу.

Потом је о књизи говорио познати редитељ Срђан Драгојевић рекавши да је књига опскурна (што значи небитна, маргинална), али да она може бити повод за причу о битнијим темама, као што је боље образовање деце о историји уметности и цивилизације, што ми је признајем било чудно, али ајде де. Такође је рекао да је ова књига производ која има своје тржиште и да овде закони тржишта функционишу. Тиме је признао оно што сви , и ми и они, јако добро знамо – да у Србији има много људи који желе повратак наше државе и војске на КиМ како би престао прогон тамошњих Срба и како би се вратио пун суверенитет Србије, што показују сва истраживања јавног мњења.

О тексту Теофила Панчића у Времену немам шта да кажем јер он у њему ништа битно није ни рекао. Чисто да се и он огласи, да се види да је и он ту.

И за крај једна занимљивост. Драгојевић рече да је сама књига небитна. Па како онда да се тако небитна књига нађе на наслоној страни Данаса, и да сви прозападни медији оркестрирано устану против ње, иако јој, ако пажљиво прочитамо шта јој пребацују, и нису нашли неке превелике мане? Па чему онда све ово?

Да није зато што је ова књига по први пут у Србији нацртала будућност које се Запад и његови клијенти у Србији јако плаше. Празан Бондстил! Сви знају шта ће се десити када америчких војника више не буде у региону да бране од 2000.године установљен поредак у коме су Срби дежурни кривци и свако се на њих може бацити каменом, и не само каменом. Када се томе дода да сви западни клијенти виде геополитичке промене које се на наше очи дешавају онда је јасно да су ови напади на књигу у ствари покушај да се успори неумитна промена која долази. Промена која ће донети слободу Србима на Балкану, а пад у опскурност/небитност свима онима којима је Запад омогућио да раде против српских интереса све ове године, и да од тога добро зарађују.

Стога је ово само један узалудан напад на српски сан о слободи који је све ближи свом остварењу. Он се толико приближава да може да се деси још…

Догодине!

Читајте ЈОШ:

Догодине у Призрену – сан о слободи!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: