„Мисао моја српска траје док иједан дамар куца!“: У сердару Јанку Вукотићу је живио неукротиви понос на своје српско!

Када су идеолози новоцрногорског идентитета „засукали рукаве“ на послу стварања – од свега српског – независне и супростављене нације, један од основних задатака био им је да истакну, илити да измисле све, наводно, узалудне жртве Црне Горе за свесрпске интересе.

Том логиком Јанко Вукотић, командант из сада већ легендарне Мојковачке битке, посматран је као личност која је командовала једним цијелим фронтом који је, тобож, условио беспотребне црногорске жртве.

Али, за разлику од тих Ђукановићевих надничара, витештво и српски дух Јанка Вукотића нису мислили тако. Срећом.

Управо због тога, у сусрет најзначајнијем догађају за српски народ у Црној Гори – попису становништва, а у оквиру наше кампање „Поносни на своје српско“, билборде широм Црне Горе краси лик сердара Јанка Вукотића – подсјећајући и опомињујући ову генерацију Срба да никада не смију да забораве наше свете претке и њихова јуначка дјела.

Јанко Вукотић је био дивизијар (1914), предсједник владе, војни министар (1905, 1913) и начелник штаба Врховне команде (1913) Краљевине Црне Горе, генерал-ађутант краља Николе и армијски генерал (1926), члан Војног савета и ађутант краља Александра Карађорђевића у војсци Краљевине Срба Хрвата и Словенаца.

Пуну војну афирмацију достигао је у балканским ратовима.

У Првом балканском рату Јанко Вукотић командовао је Источним одредом, посебно се истакавши у операцијама у Санџаку и Метохији, па је убрзо постао начелник штаба Врховне црногорске команде.

У Другом балканском рату предводио је Црногорску дивизију у оквиру Прве српске армије против бугарских снага. Црногорска дивизија освојила је положаје на линији Пасаџиково – Калиманци и успјешно садејствовала јединицама Српске војске у Брегалничкој бици, прихватајући одлучујућу борбу против Бугара. У Првом свјетском рату био је начелник штаба Врховне команде Црногорске војске и командант Херцеговачког одреда и Санџачке војске. Избијањем на Јахорину и Пале јединице Санџачке војске којом је командовао сердар Јанко и јединице Ужичке војске угрозиле су бок и позадину Аустроугара на Дрини.

Велики успјех Јанко Вукотић постигао је у току повлачења српске војске преко Црне Горе и Албаније. Тада је Санџачка војска у садејству са снагама Прве српске армије успјела да одржи 500 km дугачак фронт и у натчовјечанској борби код Мојковца заустави и одбаци непријатељску офанзиву. На тај начин је омогућено несметано повлачење српске војске према лукама на Јадранском мору. Једно вријеме послије Мојковачке битке, провео је у затвору Болдогасон као заробљеник.

С обзиром на то да није имао мушког потомка стасалог за бој, прослављени војсковођа је у све окршаје увијек, као најближег сарадника, водио своју кћерку јединицу Василију, која је прије тога завршила Институт руске царске породице на Цетињу.

Остаће упамћене ријечи серадара Јанка Вукотића којима је дефинисао свој национални идентитет, али и послао поруку поколењима.

„Србин сам Црногорац. Србин сам јер сам Црногорац. Не велим да другдје и друкчијих Срба нема – зло нас је расуло на све стране, ама ја сам такав. Нијесам Црногорац што сам Србин, него Србин што сам Црногорац. Ми Црногорци ми смо со српства. Није овдје српству сва снага, али јесте душа. Можеш ме убити, сасјећи, смрвити и у прах стуцати, али што је српско то остаје, док и трунке има. И мисао моја српска траје док иједан дамар куца. Има друкчијих Срба, ми смо они од Косова, што свећају и пјевају несреће српске. Затри Косово у памети, у души српској – па ни нас нема. Срба нема“.

У овим ријечима одјекује неукротиви понос овог великана наше историје на своје српско поријекло и опредјељење.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: