Монтенегро: Феномен гладног фанатизма

Пише: Мишо Вујовић

“Пучина је једна стока грдна добре душе кад јој тебра пучу” П.П.Његош

Тешко да се било који део ових простора у народном предању, живој историји и памћењу великих догађаја, поштовању обичаја и етичких норми, до доласка комунизма могао мерити са Црном Гором.

Црногорци су вековима са колена на колено, гуслама и поезијом, невиђеним приповедачким даром на скуповима и породичним седељкама, преносили догађаје, легенде и подвиге, са страшћу увек спремни да се до крви сукобе око детаља који је умањивао нечији подвиг или мењао контекст приче чак и у неком небитном елементу. У таквом амбијенту постојали су неписани етички кодекси племенска правила која су свима допуштала слободу да бране свој морални и физички интегритет. Али су санкционисани сви они склони насиљу или атаку на слабијег и незаштићеног.

И времену борбе за опстанак у дугим ноћима распредало се о свему. Два главна стуба приповедања састојала су се од херојства и издаје. Олечена у два симбола Обилића и Бранковића. Око тога није се расправљало али око других подвига у бојевима и јатагани су се потезали. Незамисливо је било да деца без икаквог образовања не знају да наброје рафално двадесетак пасова (колена) и кратку историју своје мале државе угњеждене у Косовском миту и непролазном царству епске поезије.

Црногорци су једини део српског етоса који је живео за славу, престиж, име и јуначку смрт. Остала је упамћена жеља извесног Иличковића који је господару рекао : “ Волио бих Господару да се попнем на врх Ловћена, раширим руке и тако да се заледим да ме цио свијет види”.

Име оца, ђеда и прађеда представљало је легитимацију у строгој градацији на друштвеној лествици. Средине обично није било. Ако неко којим случајем није претезао ни на једну страну, претежно су то били тихи и коректни људи са мањком куражи и потпадали су под категорију – јадо мрчени”. Или, “а добар је сињи кукавац”.

“Кућићи и Оџаковићи” или “погани од погани” су представљали две главне класе људи.

Први су имали педигре, образ и углед. Други су дефинисани општом негацијом – свашточиње.

Сјајни Мићун Павићевић описује случај извесног танколозовића из Орје Луке који се представљао : “ Ја сам Нешко Муратов са Орје Луке, живим одма оз куће бригадира Блажа Бошковића…”

Он констатује да је црногорски фолклор остао најбујнија и најинтимнија афирмација црногорске душе.
“ Кроз њега се пјевало и јецало, мудровало и прижељкивало, уздисало, пило и веселило, ратовало и побјеђивало, робовало и господовало, брецала музика и бјеснила еротика.

Постојбина гуслара, пјесника и философа није била замрла ни под кнутом туђина. За доба окупације ( аустроугарске) брујале су славопојке четницима и устаницима и страшне громовите пријекорке немужевима, шпијунима, што пљунуше на образ и отачество”, бележи у једној од својих збирки Мићун Павићевић,подвлачећи да нико живље и снажније не испољава свој бол и весеље од Црногораца”.

Бавећи се ликом и делом главног актера располућености Црне Горе, његовим маестралним трансформацијама, илузионизму до сада невиђеном у новијој политичкој пракси, често сам постављао питање шта се догодило са том слободарском Црном Гором?

Било је и у том времену терора власти, прогона виђених људи као што су Марко Миљанов, сердар Јоле Пилетић, војвода Пеко Павловић, али их ни двор, ни Господар, ни перјаници, ни репресија нису успели “огадити” народу.

И нико до данас те дивове није истиснуо из памћења аутентичних Црногораца. Наравно да су данашњи опоненти режима неупоредиви са овим колосалним личностима етике и јунаштва, али репресија и ментални терор над народом кога унијате, узимају му душу, такође је неупоредива са самовољом краља Николе ком ни у примисли није било да свој народ покрштава или му мења идентитет. Ватикан и бечки двор су вековима “заштитнички” насртали на Црну Гору.

Потоњи суверен је кокетирао са Бечом седећи на две столице покушавајући да са мало пара начини што бољи пазар, али се са вером и нацијом није играо.

Тужно је што у Србији расте темпаратура нетрпељивости. У истом кошу су сви. И Срби и анти Срби. Жртве и целати.
“Пун нам је к… свих њих заједно”, одјекује интернетом. “Неупућени” се одричу своје браће на распећу, али не и прљавих пара које црногорска клептоманска власт инвестира и пере у Србији.

Једном Златиборцу су сви у Црној Гори жгадија, а та жгадија је од Златибора направила највеће градилиште у региону. Гадимо се својих ближњих али су нам свачије паре слатке. И крваве и прљаве.

Још једно питање се намеће у овој турибној транзицији или генези понижавања и самопотирања: Каква је то структура конзумената апсурда чија лојалност данашњем политичком Худинију прелази границу бруталног мазохизма? Наравно овим питањем нису обихваћени кадрови или активисти режима са богатим апанажама и неограниченим привелегијама.

О достојанству као категорији у овом контексту илузорно је говорити. Апсурд робовања апсурду или царству лажи из позиције повлашћених и добро ухлебљених такође није потребно објашњавати. Оно што запрепашћује свакако је фанатична опијеност Господаром и његовим маскама, обогаљених поданика неомалтерисане физиономије, боље рећи пасторчади режима на ивици биолошког опстанка, чија јека и цика у одбрани Господара надјачава рику главних актера Грмечке кориде.

“ Јесмо ли се уморили, или смо се изродили?”, запитала би се мудра Милица Маркова последња црногорска велика тужбалица.

Лелек, овакви какви смо данас, очито и не заслужујемо.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: