На данашњи дан 1648. године у борби са Турцима погинуо прослављени српски јунак Вук Мандушић
1 min read
На данашњи дан, 31. јула 1648. године у борби са Турцима погинуо је прослављени српски јунак из Равних Котара, Вук Мандушић. О њему има мало историјских података, али се поуздано зна да се истицао изузетном храброшћу у борбама против Турака. Вук Мандушић рођен је око 1610. године у околини Шибеника. Након погибије Григорија Суботића, Вук Мандушић је изабран за харамбашу. Био српски ускочки војвода (харамбаша) у Далмацији (околина Шибеника) из XVII вијека, који је ратовао у служби Млетачке републике против Турака, за вријеме Кандијског рата. То подручје у XVII вијеку било је насељено српским становништвом и стално поприште освајачких похода Османског царства према Млетачкој Републици. Са својим четама је продирао на турску територију, пљачкао и убијао Турке. Уз сердаре из Равних Котара, Стојана Јанковића и Илију Смиљанића, најомиљенији је народни јунак ускочке епохе. Погинуо је у борби са Турцима код утврђења у Зечеву
. Као војник је био неустрашив, као старјешина ненаметљив и несебичан, све је дијелио са саборцима, који су га вољели, поштовали и слушали. Све ово запазио је и млетачки генерални провидур за Далмацију Леонардо Фосколо који је био његов савременик. У садржају његове депеше први пут се спомињу подаци о Вуку Мандушићу. Као њен саставни дио био је и извештај Вука Мандушића о провали ускока у Кључ. То је примјер типичног ускочког похода дубоко у турску територију (девет конака).
Млетачки историчари из тога времена такође су признали и записали да су његова храброст и његови подвизи достојни да се унесу у све историје. По наредби генералног провидура Фоскола, Вук Мандушић је добио задатак да нападне турску војску предвођену Хусеин-бегом, која се враћала са пљачкашког похода из задарског залеђа. Одлучио је да Турцима постави засједу у Зечеву (код Шибеника), гдје се налазила тврђава са кулом, опасана зидом широким четири стопе. Заједно са Вуком Мандушићем у борби су учествовали и харамбаше Медаковић, Миљанић, Вукадин Митровић и Илија Смиљанић. Многобројна турска војска надјачала је ускоке. Вук Мандушић се неустрашиво борио и пошто му је била одсјечена десна руке, успио је да убије још четири турска војника. Након тога пао је од изнемоглости, те су га Турци заробили и убили. Тијело Вука Мандушића сахрањено је на мјесту погибије, у Доловима Мандића, на путу Бенковац-Кистање, гдје и данас има обиљежје. Након битке, цијела Далмација је оплакивала тужну, али и славну смрт Вука Мандушића. Државни секретаријат Ватикана је обавијештен од стране нунција у Венецији да је млетачка влада „тешка срца“ примила вијест о смрти Вука Мандушића, што говори о његовом значају за Млетачку Републику.
Петар II Петровић Његош обесмртио је Вука Мандушића у „Горском вијенцу”. Од свих јунака из Горског вијенца Вук Мандушић је најбогатији унутрашњим противрјечностима. У његовом лику Његош је насликао типичног црногорског јунака, али који је човек од крви и меса, а не само “од оружја”. У њему се преплићу јунаштво, махнитост, ћудљивост, тајна љубав и дјечачки искрена љубав према драгим стварима.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Вук Мандушић није имао никакве везе са Црном Гором, осим поетске, кроз Његошев Горски вијенац, у који га је владика уврстио импресиониран славом коју је и вјековима послије смтри уживао у Приморју и Далмацији, међу тамошњим Србима. У времену када је Мандушић ратовао са Турцима Цетиње и околина су били преплављени џамијама и полупотурчени крај. Његошу је лик Мандушића поетски послужио управо да представи јунака који би био узор отпора и јунаштва. И то нити је први нити последњи случај да се црногорска митоманија „хранила“ историјским личностима које са Црном Гором нијесу имале никакве везе. Слично је било и са Бајом Пивљанином, који је погинуо бранећи Цетиње од Турака са својих 300 сабораца који су сви листом били ускоци. Ни он поријеклом није припадао старој Црној Гори већ је био Херцеговац. Слично је и са ликом и дјелом Милоша Обилића и осталих косовских и покосовских јунака. Данас, нажалост, на тој очигледно и недвосмислено српској јуначкој парадигми и галерији историјских личности, које се не могу повезати и никад и нијесу припадале старој Црној Гори, монтенегрини граде своју посебност, односно своје антисрпство. Стара Црна Гора, односно Горња Зета једини је заправо крај некадашњих земаља које су улазиле у састав српског царства који је пао под Турке без опаљеног метка и икаквог отпора. То се десило и са Медуном и са Подгорицом, Жабљаком Црнојевића, Ободом, Цетињем… Толико о јунаштву. Једини заборављени и прећутани јунак са ових простора из 15. вијека, који је у разним двобојима и бојевима посјекао 76 Турака био је из Васојевића. До Новака Милошева Вујадиновића из Куча Црна Гора није имала јунака као што је био Вук Мандушић.
Prijatelju, nije ti ga lako.
Stari su usmeno kod mene govorili da Vuk Mandusic od Mandica iz Podgorice poreklom. CAR DUSAN VOLEO NAROD IZ ZETE MRNJAVCEVICE OD PROSTIH SRBA PREKO REDA U VISOKO POSTAVI A NASELI KOD SESTRE U KISTANJU I MANDICE.
E a Miljanjici iz družine Mandić zar nisu iz Banjana tj. Došli od Turaka povlaceci se pod borbom il ih CAR Dušan naselio kad sestru udao. Da mislim i ja da Mandusic od Podgorički Mandić…
E pa moj si ga novinar,Vuk Mandušić je iz sela Rupe kod Skradina na Krki.
Sada tamo nema Srba ili pravoslavaca,pokršteni,pobijeni i raseljeni.
Vuka i Njegoš pominje,a mi ga u istoriji u školama ni ne nagovještamo.
Tačno Marko,bio je hajduk- uskok u Mletačkoj milosti,bio je pravoslavni,a tamo je i manastir Krka i Dragovć.
Žao mi je,ali su ga Srbi svojatnuli tek poslije Njegoševog pominjanja,koje je on čuo dok je bio u Veneciji.
Srbi inače neumiju da slože dobro svoju istoriju,uglavnom pjesme i priče,istoriografija je slaba,a arhive u Zadru,Trstu,Beču,Moskvi,Carigradu polako tu građu sklanjaju,pa mi danas još uvijek imamo istoriju,rekla- kazala.
Žao mi je zbog toga,ali je tako.
Koliko su nas satirali, dobro je da postoji ikakvo pamcenje.
Manastiri Dalmacije, Tromedje i Krajine su iz Nemanjickog perioda.
Trebali bi da razmislimo o validnosti zvanicnih istorijskih karti srednjeg veka.
Na nekim nemackim mapama Dusanovo carstvo je bilo mnogo vece, dok se u Splitu iskopavaju Milutinovi novci.
Pa gde je onda novac njihovih kraljeva tisucljetne domovine?