На данашњи дан рођен је Јован Дучић – родољуб, песник и српски дипломата

На данашњи дан 1871. године рођен је српски писац и дипломата Јован Дучић, члан Српске краљевске академије, чије је стваралаштво изузетне версификације ударило печат српској поезији у првој половини XX вијека.

Завршио је учитељску школу у Сомбору и био учитељ у српским школама у Босни и Херцеговини, после чега је студирао права у Женеви и Паризу, гдје је дипломирао.

Од 1912. до 1941. био је дипломата краљевина Србије и Југославије и амбасадор у великим европским градовима. Заједно с писцима Алексом Шантићем и Светозаром Ћоровићем, такође истакнутим српским националистима, у Мостару је покренуо књижевни лист „Зора“. Већ првом песничком збирком ,,Пјесме“ (1901) представио се као надахнут лиричар обузет темама бола и усамљености, љубави и смрти.

Умро је 1943. у САД и његове мошти пребачене су у отаџбину тек у јесен 2000. и сахрањене у гробници манастира Нова Грачаница изнад Требиња.

Под режимом Јосипа Броза био је прокажен и оптуживан за четничко опредељење.

Јован Дучић о жени

Жена добро зна да је слаба само када воли.

За човека су божанства једна веза између њега и космоса, а за жену су божанства само једна веза између ње и човека.

Човек влада женом само кад влада собом; а ми владамо собом само кад више мислимо него што осећамо.

Као што гусенице имају боју листа на којем леже, или као што полип добије боју предмета за које се ухвати, и жена кад лаже даје себи изглед какав јој треба.

Има и код најзаљубљеније жене једно место у души које хоће да се свети оном којег воли: једна мрачна клица неверства и злоће, коју ни самој себи не би умела да призна.

Код жене је урођено да вара на мало и велико, свесно и несвесно, намерно и ненамерно, а врло често и без икакве зле намере, и чак сасвим често из најбоље намере.

Лепа је свака жена, осим оне која мисли да то није, и оне која мисли да то јесте.

Много пута жена не воли мушкарца ни чијој се лепоти највише диви, јер свака жена инстинктивно осећа да је физичка лепота женско оружје, а она то своје оружје не воли да види у рукама мужа или љубавника.

Нема несреће мушкарчеве коју жена није у стању да сасвим неутрализира, или веома ублажи. Величина жене је у великим моментима; у ситним догађајима, она је ситна.

Непомућена срећа у љубави, то је не тражити од жене верност.

Пронаћи добру жену, то је тешко као пронаћи у свом врту извор петролеума.

Ретко која жена виси о руци мушкарца који је био одиста човек њеног укуса.

Ретко која жена хоће да освоји духом, још мање душом, а најмање добротом.

Ретко се која жена, и после највеће поруге, одвоји од човека док се претходно није побринула да не остане сама.

Савремена жена, то је жена која је спремна да изгуби сваку врлину, и ону у којој је једино била виша од мушкарца, само да задобије право на оно због чега се и сам мушкарац увек сматрао нижим од жене. Она више није наша жена, ни мајка, ни другарица, ни сарадница. Сишла је на улицу, напустила кућу, оставила другима своју децу.

У браку жена тражи све што јој се допада и узме све што се може отети.

Више него мушкарац за себе, жена тврдо верује да без својих порока не би могла имати ни дана задовољства и да би је велики број врлина само осиромашио, као што алкохоличар верује да би умро без своје чаше, и коцкар без своје коцке.

Први знак да једна жена одиста љуби, то је кад се у њој јави неодољива и болна жеља да добије дете од човека којег воли.

Жена често лако даје, али се лако не заљубљује.

Жена ће о љубави говорити с Алкибијадом, о филозофији са лепим Лисидом, али са старим и ружним Сократом неће разговарати ни о љубави, ни о филозофији.

Жена ће опростити мушкарцу и најтеже пороке, али жена не прашта другој жени ни њене највеће врлине.

Жена изгледа или као наша велика срећа или као велика беда; зависи од огледала у којем смо је ухватили.

Жена може да се занесе за богаташем или артистом, за војником или спортистом, за лепим или умним, али се најзад дадне, често за цео живот, сасвим друкчијем човеку него каквог је замишљала или желела.

Жена не воли љубав коју увиђа, него коју нагађа.

Жена нема осећања одговорности као ни дете; и она се брани сузама, а не разуверавањем. Али и кад моли за опроштење, то не значи да признаје кривицу, него избегава грубе сцене.

Жена пада из разних узрока: из љубави, из досаде, из страсти физичке, из сујете, из слабости воље, из интереса материјалног, из романтике, из маније, из перверзије, из освете.

Жена се често брани од порока срчаније и поштеније него мушкарац, јер зна да је не контролише само једно лице, него цело друштво, и породица, и све остало што су људи подигли против жене.

Жена се не служи лажју да нападне, него да се одбрани.

Жена је добар слуга а лош господар.

Жена се никад не гади пропале жене, као што се ми гадимо пропалог мушкарца; напротив, тражи њено друштво.

Жена се претвара и лаже, и кад љуби, и кад не љуби.

Жена у коју смо заљубљени престаје бити за нас обично људско биће, него или постане бели анђео или црни сотона.

Жена увек мора да има неког кога ће мучити, било мужа или љубавника.

Жена вас највише воли кад има да она прашта вама, а не ви њој.

Жене имају сталну потребу да буду вољене, и кад оне саме не воле, и зато се често предају и људима који су им иначе физички немили.

Жене не знају да поштују, него да воле. Стога оне не траже ни да ви њих поштујете, него да их волите.

Жене не признају прошлост, а још мање жале; оне грабе од сваког момента све што могу уграбити.

Жене разнеже срца, изграде језик душевности, профине начине и дигну љубав и лепоту до религије и мудрости.

Жене су стварно верније него што ми верујемо и верније су кад им се то не тражи, него кад им се то изискује.

Жену велики мушкарац занима само у почетку, јер то ласка њеној сујети међу другим женама, а и због тога што жена воли све што блиста.

Жену треба узети за оно што јесте, и не покушавати да је изграђујемо боље него што је Бог направио; а ако се жена узме за онакву каква је одиста, онда може још донети мушкарцу неизмерно пуно радости.

Да мушкарац одиста воли постојано само једну једину жену, потребна је машта која иде у привиђење и прелази у лудило.

Једино што мушкарци не опраштају другом мушкарцу, то је кад има лепшу жену него што је њихова.

Нико о женама не мисли горе него баш мушкарац који већ неку жену безумно воли.

Између жене и великог мушкарца постоји природан антагонизам, због чега су велики људи или избегавали суперијорније жене, или имали с њима само несрећне доживљаје.

Ја памет мушкарца рачунам по оном што каже, а памет жене по оном што не каже.

Жена је, ипак и неоспорно, највећа илузија човекова. Не постоји ни једна срећа која је у стању да домаши радост љубави. Све друго може бити слава, успех и сатисфакција, али је жена једино пијанство срца. Ни све тамне стране женина карактера као да не постоје него зато да буде осветљен само један њен део, онај у којем она највише зрачи и који је увек божанствен.

Жена може да се занесе за богаташем или артистом, за војником или спортистом, за лепим или умним, али се најзад дадне, често за цели живот, сасвим дукчијем човеку него каквог је замишљала и желела. Она увек подлегне јачем, а не лепшем и умнијем, ни бољем и милијем.

Осим пјесама, од којих су многе непролазне уметничке вредности, писао је и прозу (,,Јутра са Леутара“), путописе (,,Градови и химере“, ,,Писмо из Женеве“, ,,Писмо с Алпа“, ,,Писмо из Шпаније“), есеје (,,Благо цара Радована“, ,,Моји сапутници“, ,,Стаза поред пута“), студије (,,Гроф Сава Владиславић“).

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: