Na današnji dan rođen je Jovan Dučić – rodoljub, pesnik i srpski diplomata

Na današnji dan 1871. godine rođen je srpski pisac i diplomata Jovan Dučić, član Srpske kraljevske akademije, čije je stvaralaštvo izuzetne versifikacije udarilo pečat srpskoj poeziji u prvoj polovini XX vijeka.

Završio je učiteljsku školu u Somboru i bio učitelj u srpskim školama u Bosni i Hercegovini, posle čega je studirao prava u Ženevi i Parizu, gdje je diplomirao.

Od 1912. do 1941. bio je diplomata kraljevina Srbije i Jugoslavije i ambasador u velikim evropskim gradovima. Zajedno s piscima Aleksom Šantićem i Svetozarom Ćorovićem, takođe istaknutim srpskim nacionalistima, u Mostaru je pokrenuo književni list „Zora“. Već prvom pesničkom zbirkom ,,Pjesme“ (1901) predstavio se kao nadahnut liričar obuzet temama bola i usamljenosti, ljubavi i smrti.

Umro je 1943. u SAD i njegove mošti prebačene su u otadžbinu tek u jesen 2000. i sahranjene u grobnici manastira Nova Gračanica iznad Trebinja.

Pod režimom Josipa Broza bio je prokažen i optuživan za četničko opredeljenje.

Jovan Dučić o ženi

Žena dobro zna da je slaba samo kada voli.

Za čoveka su božanstva jedna veza između njega i kosmosa, a za ženu su božanstva samo jedna veza između nje i čoveka.

Čovek vlada ženom samo kad vlada sobom; a mi vladamo sobom samo kad više mislimo nego što osećamo.

Kao što gusenice imaju boju lista na kojem leže, ili kao što polip dobije boju predmeta za koje se uhvati, i žena kad laže daje sebi izgled kakav joj treba.

Ima i kod najzaljubljenije žene jedno mesto u duši koje hoće da se sveti onom kojeg voli: jedna mračna klica neverstva i zloće, koju ni samoj sebi ne bi umela da prizna.

Kod žene je urođeno da vara na malo i veliko, svesno i nesvesno, namerno i nenamerno, a vrlo često i bez ikakve zle namere, i čak sasvim često iz najbolje namere.

Lepa je svaka žena, osim one koja misli da to nije, i one koja misli da to jeste.

Mnogo puta žena ne voli muškarca ni čijoj se lepoti najviše divi, jer svaka žena instinktivno oseća da je fizička lepota žensko oružje, a ona to svoje oružje ne voli da vidi u rukama muža ili ljubavnika.

Nema nesreće muškarčeve koju žena nije u stanju da sasvim neutralizira, ili veoma ublaži. Veličina žene je u velikim momentima; u sitnim događajima, ona je sitna.

Nepomućena sreća u ljubavi, to je ne tražiti od žene vernost.

Pronaći dobru ženu, to je teško kao pronaći u svom vrtu izvor petroleuma.

Retko koja žena visi o ruci muškarca koji je bio odista čovek njenog ukusa.

Retko koja žena hoće da osvoji duhom, još manje dušom, a najmanje dobrotom.

Retko se koja žena, i posle najveće poruge, odvoji od čoveka dok se prethodno nije pobrinula da ne ostane sama.

Savremena žena, to je žena koja je spremna da izgubi svaku vrlinu, i onu u kojoj je jedino bila viša od muškarca, samo da zadobije pravo na ono zbog čega se i sam muškarac uvek smatrao nižim od žene. Ona više nije naša žena, ni majka, ni drugarica, ni saradnica. Sišla je na ulicu, napustila kuću, ostavila drugima svoju decu.

U braku žena traži sve što joj se dopada i uzme sve što se može oteti.

Više nego muškarac za sebe, žena tvrdo veruje da bez svojih poroka ne bi mogla imati ni dana zadovoljstva i da bi je veliki broj vrlina samo osiromašio, kao što alkoholičar veruje da bi umro bez svoje čaše, i kockar bez svoje kocke.

Prvi znak da jedna žena odista ljubi, to je kad se u njoj javi neodoljiva i bolna želja da dobije dete od čoveka kojeg voli.

Žena često lako daje, ali se lako ne zaljubljuje.

Žena će o ljubavi govoriti s Alkibijadom, o filozofiji sa lepim Lisidom, ali sa starim i ružnim Sokratom neće razgovarati ni o ljubavi, ni o filozofiji.

Žena će oprostiti muškarcu i najteže poroke, ali žena ne prašta drugoj ženi ni njene najveće vrline.

Žena izgleda ili kao naša velika sreća ili kao velika beda; zavisi od ogledala u kojem smo je uhvatili.

Žena može da se zanese za bogatašem ili artistom, za vojnikom ili sportistom, za lepim ili umnim, ali se najzad dadne, često za ceo život, sasvim drukčijem čoveku nego kakvog je zamišljala ili želela.

Žena ne voli ljubav koju uviđa, nego koju nagađa.

Žena nema osećanja odgovornosti kao ni dete; i ona se brani suzama, a ne razuveravanjem. Ali i kad moli za oproštenje, to ne znači da priznaje krivicu, nego izbegava grube scene.

Žena pada iz raznih uzroka: iz ljubavi, iz dosade, iz strasti fizičke, iz sujete, iz slabosti volje, iz interesa materijalnog, iz romantike, iz manije, iz perverzije, iz osvete.

Žena se često brani od poroka srčanije i poštenije nego muškarac, jer zna da je ne kontroliše samo jedno lice, nego celo društvo, i porodica, i sve ostalo što su ljudi podigli protiv žene.

Žena se ne služi lažju da napadne, nego da se odbrani.

Žena je dobar sluga a loš gospodar.

Žena se nikad ne gadi propale žene, kao što se mi gadimo propalog muškarca; naprotiv, traži njeno društvo.

Žena se pretvara i laže, i kad ljubi, i kad ne ljubi.

Žena u koju smo zaljubljeni prestaje biti za nas obično ljudsko biće, nego ili postane beli anđeo ili crni sotona.

Žena uvek mora da ima nekog koga će mučiti, bilo muža ili ljubavnika.

Žena vas najviše voli kad ima da ona prašta vama, a ne vi njoj.

Žene imaju stalnu potrebu da budu voljene, i kad one same ne vole, i zato se često predaju i ljudima koji su im inače fizički nemili.

Žene ne znaju da poštuju, nego da vole. Stoga one ne traže ni da vi njih poštujete, nego da ih volite.

Žene ne priznaju prošlost, a još manje žale; one grabe od svakog momenta sve što mogu ugrabiti.

Žene razneže srca, izgrade jezik duševnosti, profine načine i dignu ljubav i lepotu do religije i mudrosti.

Žene su stvarno vernije nego što mi verujemo i vernije su kad im se to ne traži, nego kad im se to iziskuje.

Ženu veliki muškarac zanima samo u početku, jer to laska njenoj sujeti među drugim ženama, a i zbog toga što žena voli sve što blista.

Ženu treba uzeti za ono što jeste, i ne pokušavati da je izgrađujemo bolje nego što je Bog napravio; a ako se žena uzme za onakvu kakva je odista, onda može još doneti muškarcu neizmerno puno radosti.

Da muškarac odista voli postojano samo jednu jedinu ženu, potrebna je mašta koja ide u priviđenje i prelazi u ludilo.

Jedino što muškarci ne opraštaju drugom muškarcu, to je kad ima lepšu ženu nego što je njihova.

Niko o ženama ne misli gore nego baš muškarac koji već neku ženu bezumno voli.

Između žene i velikog muškarca postoji prirodan antagonizam, zbog čega su veliki ljudi ili izbegavali superijornije žene, ili imali s njima samo nesrećne doživljaje.

Ja pamet muškarca računam po onom što kaže, a pamet žene po onom što ne kaže.

Žena je, ipak i neosporno, najveća iluzija čovekova. Ne postoji ni jedna sreća koja je u stanju da domaši radost ljubavi. Sve drugo može biti slava, uspeh i satisfakcija, ali je žena jedino pijanstvo srca. Ni sve tamne strane ženina karaktera kao da ne postoje nego zato da bude osvetljen samo jedan njen deo, onaj u kojem ona najviše zrači i koji je uvek božanstven.

Žena može da se zanese za bogatašem ili artistom, za vojnikom ili sportistom, za lepim ili umnim, ali se najzad dadne, često za celi život, sasvim dukčijem čoveku nego kakvog je zamišljala i želela. Ona uvek podlegne jačem, a ne lepšem i umnijem, ni boljem i milijem.

Osim pjesama, od kojih su mnoge neprolazne umetničke vrednosti, pisao je i prozu (,,Jutra sa Leutara“), putopise (,,Gradovi i himere“, ,,Pismo iz Ženeve“, ,,Pismo s Alpa“, ,,Pismo iz Španije“), eseje (,,Blago cara Radovana“, ,,Moji saputnici“, ,,Staza pored puta“), studije (,,Grof Sava Vladislavić“).