На данашњи дан умро Лука Вукаловић, гласовити херцеговачки јунак

На данашњи дан, 6. јула 1873. године умро је Лука Вукаловић, гласовити херцеговачки војсковођа и јунак рођен 1823. године у Зупцима, у општини Требиње. Као племенски капетан, био је на челу херцеговачких устаника 1852. године и у више бојева наносио тешке поразе Османлијама.

Због ратних заслуга, књаз Данило га је именовао војводом, али се због самосталне политике коју је водио у Херцеговини сукобио са војводом Мирком Петровићем, који му је то звање одузео и уклонио га са положаја вође устанка.

Књаз Никола се измирио са њим и вратио му војводске знаке. Вукаловић је у Требињу изучио пушкарски занат и неко вријеме се бавио њиме у Херцег Новом. У доба Омер-пашине акције против Црне Горе вратио се у родни крај, гдје је изабран за племенског главара и капетана. Кад је Омер-паша у марту 1852. године наредио да се од херцеговачке раје одузима оружје, против су се одупрли крајеви у којима је Вукаловић био главар. Отпор против предаје оружја, довео је до мањих сукоба између Срба из Херцеговине и Турака, што је значило увод у устанак, иза којега је од почетка стајао Вукаловић. До устанка је дошло у зиму 1852/53. године када су Граховљани, Бањани и Дробњаци одбили да плате Турцима дужну трећину. Како је истовремено дошло и до акције Турака против Црне Горе, борила су се источнохерцеговачка племена уз Црногорце.

Аустрија је очигледно ометала акцију Луке Вукаловића знајући да је помаже Црна Гора, а истовремено је пратила и рад француских конзуларних представника. Устанак се распламсао у децембру 1857. године, кад је и књаз Данило почео да подржава устанике огорчен на Порту због њене изјаве на Париском конгресу  да Црну Гору сматра дијелом своје територије. Послије битке на Граховцу 1858. године, када су Црногорци и херцеговачки устаници поразили Турке, књаз Данило је именовао Вукаловића за војводу Зубаца, Крушевице, Драчевице и Суторине, гдје је образовао неку врсту аутономне управе. Порта натјерана тим поразом на попуштање, провела је разграничење са Црном Гором, а тиме признала самосталност Црне Горе. Како је велики дио источне Херцеговине осим Грахова, једног дела Бањана, Дробњака, Жупе и никшичких Рудина и даље остао под турском влашћу Вукаловић је наставио устаничку акцију. Ово је снажно одјекнуло у Босни, посебно у бунама великих размјера у Босанској Крајини и Посавини. Бојећи се да се устанак не би проширио и на њену територију, Аустрија је још у већој мјери почела да омета Вукаловића, помажући на разне начине и самим Турцима. Вукаловић се у својим захтијевима није ограничавао само на рјешавање економских проблема херцеговачке раје, него је устанку дао печат борбе за национално ослобођење, тражећи да се Херцеговина припоји Црној Гори. Такав карактер устанка изазвао је и интересовање европских великих сила, чији су конзуларни представници радили на томе да се Вукаловић потчини турским властима. Вукаловић је наставио борбу против Турака и после насилне смрти књаза Данила, подстакнут и примјерима борбе за уједињење коју је у Италији водио Гарибалди.

Омер-паша је покушавао да разним обећањима и уступцима умртви устанак, у чему није имао успјеха. Но, када се Црна Гора, послије пораза у рату са Турском у августу 1862. године, писмено обавезала да више неће помагати устанички покрет у Херцеговини, Вукаловић се, сматрајући да је тамошњи народ остављен на цједилу, писмено споразумио са Омер-пашом, који је обећао амнестију свим устаницима. Када је видио да Турци не испуњавају обећања дата народу у вези олакшања феудалних давања и смањења пореза, покушао је да још једном дигне устанак, али је без икакве подршке са стране, доживео неуспјех. Послије тога, напустио је родни крај и преселио се у Русију, гдје је и умро 1873. године.

Приредио: Миомир Ђуришић

Извор: Митрополија

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: