Најлепши, најљудскији и најистинитији текст о масакру у “Владиславу Рибникару“
Драгослав Бокан
Пише: Драгослав Бокан
Написао га је човек који читав живот води битку са ветрењачама; романтични подвижник који за хлеб зарађује својим рукама (а не својим талентом кога му је Бог, не штрдећи, дао); неко ко и, кад каквим чудом, добије неку малецну новчану награду „за најбоље написану књигу“ – одмах је се решава, делећи је на равне части – између својих кћерки и Срба са Косова и Метохије; нажалост, мој (често и све чешће) политички неистомишљеник коме се, и поред свега, одувек искрено дивим и онда када пише све супротно од тога како ја то видим и разумем. Јер пише душом, завезаних очију и са молитвим за све људе, за своје (ретке) пријатеље и за све нас остале.
ДОБРИ ЧОВЕК МИХАИЛО, са срцем већим од светитељског и анђеоског. Онај који нам је овде, на једној страници, баш СВЕ изрекао и објаснио, а да ниједну непотребну, ни сувишну реч није исписао о актуелном „школском масакру“ (који следи оном духовном покољу који самоубилачки, попут харакирија, одувек допуштамо и, тиме, несвесно помажемо)…
Пажљиво и смирено пропустите ове Михаилове мудре и ПРОЖИВЉЕНЕ, искрене и сузне мисли. Дотакните христолику инспирацију која их је исписала његовом руком.
Осетите – свако од нас у огледалу своје савести – онај део сопствене, личне и непокајане кривице за све што нам се дешава (и тек ће се дешавати)!
Помолимо се, заједно са Михаилом Српским и Васељенским, за нашу разапету и са свих страна нападнуту дечицу. Да не будемо, како написа, они што „презиру кукољ не желећи да буду жито, јер житу треба времена, а ми га, ето, немамо…“
П. С.
Тешко је по мери заслуга (а аршином срца) похвалити неког ко то стварно заслужује.
Много је лакше „критиковати“, „анализирати“ и љутити се „што све пропада око нас“ (и ван нас).
Зато је „бела хроника“ насушно нам, свима, потребна, а тако ретка и неприсутна међу нама, јер се данас стидимо туђе, па и своје сопствене (све ређе) доброте, много више него зла, за кога смо постали експерти.
П. П. С.
И хвала Гојку Раичевићу, преко кога сам сазнао много шта од оног што наш Михаило ради, кријући од других. Оног што је самораспињућа врлина свакодневне и упорне жртве за ближње (и даљње) једног међу нама – а за све нас.
Прочитајте ЈОШ:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
