Najlepši, najljudskiji i najistinitiji tekst o masakru u “Vladislavu Ribnikaru“

Piše: Dragoslav Bokan

Napisao ga je čovek koji čitav život vodi bitku sa vetrenjačama; romantični podvižnik koji za hleb zarađuje svojim rukama (a ne svojim talentom koga mu je Bog, ne štrdeći, dao); neko ko i, kad kakvim čudom, dobije neku malecnu novčanu nagradu „za najbolje napisanu knjigu“ – odmah je se rešava, deleći je na ravne časti – između svojih kćerki i Srba sa Kosova i Metohije; nažalost, moj (često i sve češće) politički neistomišljenik kome se, i pored svega, oduvek iskreno divim i onda kada piše sve suprotno od toga kako ja to vidim i razumem. Jer piše dušom, zavezanih očiju i sa molitvim za sve ljude, za svoje (retke) prijatelje i za sve nas ostale.

DOBRI ČOVEK MIHAILO, sa srcem većim od svetiteljskog i anđeoskog. Onaj koji nam je ovde, na jednoj stranici, baš SVE izrekao i objasnio, a da nijednu nepotrebnu, ni suvišnu reč nije ispisao o aktuelnom „školskom masakru“ (koji sledi onom duhovnom pokolju koji samoubilački, poput harakirija, oduvek dopuštamo i, time, nesvesno pomažemo)…

Pažljivo i smireno propustite ove Mihailove mudre i PROŽIVLJENE, iskrene i suzne misli. Dotaknite hristoliku inspiraciju koja ih je ispisala njegovom rukom.

Osetite – svako od nas u ogledalu svoje savesti – onaj deo sopstvene, lične i nepokajane krivice za sve što nam se dešava (i tek će se dešavati)!

Pomolimo se, zajedno sa Mihailom Srpskim i Vaseljenskim, za našu razapetu i sa svih strana napadnutu dečicu. Da ne budemo, kako napisa, oni što „preziru kukolj ne želeći da budu žito, jer žitu treba vremena, a mi ga, eto, nemamo…“

P. S.

Teško je po meri zasluga (a aršinom srca) pohvaliti nekog ko to stvarno zaslužuje.
Mnogo je lakše „kritikovati“, „analizirati“ i ljutiti se „što sve propada oko nas“ (i van nas).
Zato je „bela hronika“ nasušno nam, svima, potrebna, a tako retka i neprisutna među nama, jer se danas stidimo tuđe, pa i svoje sopstvene (sve ređe) dobrote, mnogo više nego zla, za koga smo postali eksperti.

P. P. S.

I hvala Gojku Raičeviću, preko koga sam saznao mnogo šta od onog što naš Mihailo radi, krijući od drugih. Onog što je samoraspinjuća vrlina svakodnevne i uporne žrtve za bližnje (i daljnje) jednog među nama – a za sve nas.

Pročitajte JOŠ:

Mi smo vas ubili, anđeli mili…