Народ и тајна

Пише: О. Дарко Ристов Ђого

У древном житију Светог краља Драгутина, које нам је дошло из пера светог архиепископа Данила, постоји један запис који није никада доживио ону распрострањеност коју је имало и задржало казивање о бијегу Растка Немањића на Свету Гору након разговора са руским монасима. Међутим, чини се да је та епизода најбољи симболички указатељ на природу српско-руских односа кроз вијекове

Архиепископ Данило казује да свети краљ Стефан Драгутин у древној Руси „имаше пријатеља свога, кнеза Василија, и њему дужну част одаваше, шаљући му слатке ријечи“. У доба када се српски краљ и данас нама непознати руски кнез дописују, древна Русь тек се консолидује и опоравља од монголско-татарског разарања и под јармом Златне Хорде полако сабира силе, док српска држава улази у своје златно доба. Иако удаљени ништа мање него Руси и Срби данас, кнез и краљ се друже кроз преписку и држе до свога дружења, размјењују дарове и „слатке ријечи“. Укратко: чине и оно што српски и руски народ непрекидно раде, доказујући да заиста љубав не познаје географска растојања, чиме свједочимо да та љубав није проста „религиозна“ блискост или језичко-цивилизацијска сродност, већ нешто што превазилази сваке политичку феноменологију – то је љубав као испуњење Христове заповијести Ученицима и као непрекидно надахнуће Духа Светога. Само Он једини може да одржи вјерну љубав два народа и двије Цркве, или најтачније: љубав два црквена завјетна народа који никад нису живјели у једној држави.
Кроз читаву историју, догађаји али и ритмови епоха дозивали су се и одазивали у цивилизацијском кругу чији најзападнији крај чине српске земље, а најисточнији – Камчатка. Они се нису увијек подударали, већ је Божија промисао чинила да у том цивилизацијском простору неко свјетло остане и онда када би другдје завладао мрак. Када су прогнани моравски ученици дошли на Охрид и Преспу, руски кнез Олег побједоносно је оставио свој штит на капијама Цариграда, не слутећи да ће цариградска вјера и охридска словесност кроз само једно покољење крстити његову државу и народ. Када су наши народи већ кренули на пут Христов, непрекидно су се потпомагали и тако налазили утјеху и снагу.

Инструменти разбијања

Промисао је уредила да су српске земље могле да одрже лучу словенског православља када су монголски коњаници спалили Рјазањ, Владимир и Кијев, одвели све коваче и народ гурнули у културну регресију, као што је иста та промисао учинила да је залазак српског царства на Косову 1389. означио и зору нове руске државности, која руди од Куликовске битке 1380. И тако кроз потоње вијекове. Па и наше илузије и странпутице преносиле су се кроз читав наш простор: од некритичке опчињености Западом наше интелигенције од XVIII до данас, преко наглих дисконтинуитета и самозатирања у пламену револуција и грађанских ратова – ми смо и даље вјеран одраз у огледалу једни других, хиљадама километара далеко. Наравно, кроз то вријеме било је и различитости, али и њих смо навикли да гледамо више као драге црте лице браће и пријатеља, а не као елементе раздвајања и отуђења.
Историја нас је, међутим, учила (мада није сигурно колико нас је научила) да је наша историјска, друштвена, црквена стварност једна и судбина истовјетна, те оно што се дешава на једном крају српско-руског свијета, прије или касније ће се десити на другом. Можда је најбољи примјер технологија разбијања јединствене државе и народа које се од почетка ХХ вијека интензивно примјењује и на српском и на руском етничком и културном простору. У тим злим подухватима, разни комунистички комесари, украјински и хрватски шовинисти, западни трговци људском несрећом и други разбијачи Свете Руси и Небеске Србије знали су да сарађују и координишу акције, да позајмљују идеје и инструменте манипулације. Медијска агресивна кампања лажне историје, спонзорисање „реформи школства“ кроз које се уводила псеудоисторија и национална нетрпељивост према сопственом народу, прављење „државних идентитета“ кроз које би се инструментализовао један дио народа да мрзи сопствени народ иза наметнуте границе, друштвена промоција себичности и изопачености, како би се етички и биолошки уништили православни народи – све је то арсенал друштвених и политичких оружја из којега се тукло и по Србима и по Русима, паралелно са неметафоричким бомбама и ракетама.
За то вријеме, морамо поштено истаћи, српској и руској политичкој класи није увијек било сасвим јасно у каквом се рату налази – што опет није карактеристика данашњице већ својеврсна дубока политичка и друштвена наивност православног човјека која као да нас разоружава већ вијековима. Зато је за нас врло важно да и ми бар не заостајемо у договору и саборности када се заједно одупиремо резултатима свих наведених инструмената разбијања.
Иако су друштвени процеси у ХХ вијеку у руским и српским земљама у приличној мјери ишли истим или сличним токовима, њихов темпо није био исти. Срби су два покољења мање проживјели под комунистичком палицом, а и у XIX вијеку су нешто касније кренули са урбанизацијом, технолошким прогресом али и културном зависношћу од Запада. Ако имамо у виду да су и географске и демографске размјере руског и српског простора различите, јасни су нам узроци за понеки спецификум националне карактерологије. Срби су дуже живјели као завјетна заједница која је чувала свој национални идентитет кроз чување своје вјере тј. Цркве, па је Србима све до ХХ вијека „народна црквеност“ била сјеме државности. Иако устанак Мињина и Пожарског показује да слична појава постоји и у руском народу, Руси су навикли да живе у империји, моћној држави унутар које је Црква појмљена као духовно крило свјетовне власти. Таква ситуaција, коју нам је завјештао Петар Велики, имала је и своје добре и лоше стране – она је значила да је са руском империјом код бољшевика и свих антируских шовиниста, на мети морала бити и Црква, али таква ситуација добро оцртава неодвојивост судбине државе и Цркве. Срби, опет, данас као и раније најприје могу да се ослоне на Цркву као једино наше Отачаство које није подијељено новоуспостављеним границама, док Русија најприје мора да успостави потпуну државну, духовну, економску сувереност на исконским руским земљама. Треба ли посебно истицати да, било да волите Цркву па државу или државу па Цркву, ни једну, ни другу не можете вољети као колонијални управник или аутошовиниста, ако прихватите процесе разбијања Отаџбине и почнете да се прилагођавате налозима Моћи која жели да види једно фрагментисано, ситно, немоћно Православље?

Српско искуство

Срби су, дакле, нешто дуже од Руса живјели у блиским сеоским заједницама у којима су свештеник и храм били једно од средишта свеколиког живота. Када данас читамо етнолога Сергеја Максимова (1831-1901) и његове биљешке о руском народном Православљу прије револуције, очарава нас појавна и дубока духовна подударност српске и руске сеоске вјере. Са процесима ХХ вијека, много од тога је отишло у неповрат. Међутим, показало се да је много шта од сеоског, традиционалног православља код Срба преживјело и комунистички атеизам и индиферентност савременице. Бадњаци и слава, често исмијавани и прокажени „фолклор“, чували су и данас чувају везу са прошлошћу код Срба, понекад чак и код људи које је „безразличие“ постмодерног потрошачког друштва готово потпуно заробило. Често исмијавани и одбацивани на фону културног и политичког вазалства, па понекад и гласовима покондиреног клира, обичаји везани за Бадњи дан, Божић, славу, Богојављење, Васкрс показују виталност народног православља. Српско свештенство је данас позвано да те културне остатке народног обреда афирмише као почетке озбиљније црквености а не да их исмијава или укида. У том смислу, српско искуство је понешто другачије од руског. Док је величанствена руска култура у свом високом регистру, од Державина преко Пушкина, Гогоља и Достојевског, до Водоласкина и Михалкова прожета хришћанством, у руском црквеном животу понекад се осјећа потреба за једним блиским, интимним православљем и након обреда и иза зидова златокуполних цркава.
Срби су задржали осјећај блискости са свештенством, па и народне једнакости са свештеником (на добро и на зло), док смо често заборавили да је Црква и мјесто таинствено, не сасвим податно нашим огрјеховљеним страстима и прохтијевима. Руси су сачували Тајну Цркве кроз дирљиви обред и неугасиви црквенословенски језик, али дистанца између клира и народа понекад отежава тај први пут ка потпуном уцрковљењу за масе индиферентних житеља мегалополиса. Срби су провели ХХ вијек у раскривању Тајне, надајући се да ће је некако „докучити“ (Д. Ерић), иако је Света тајна по природи недокучива. Наша слика данас јесте демотизација богослужбеног језика и демонстративно медијско и литургијско профанисање литургије – пракса која проистиче из повјерења модерне у језик и човјекове когнитивне способности. Не заборавимо: свештеник је био близак народу и прије литургијских интервенција, јер је био близак животом. Узалуд откривање двери и тв преноси ако се затварамо у касту – нешто што је српском свештенству несвојствено и непримјерено. Близак животом свједочити тајну – то је оно што би и руски и српски свештеник данас био позван да чини, насупрот профанизације тајне и дистанцирања од остатка тијела.
Руси и Срби су дио исте цјелине. Наши преци су све до средине XIX вијека знали да у хијерархији идентитета постоји више слојева: свако од нас има лични идентитет, породични идентитет, завичајни идентитет, национални идентитет, цивилизацијски идентитет и они се узводе од једног ка оном вишем и више интегришућем: као Дарко Ристов Ђого, дијете Херцеговца и Сарајева, Србин и управо зато што јесам Србин, ја сам и русский по империјално-цивилизацијској одредници. Србин може да научи Руса непосредности након богослужења, народном православљу које није препрека већ пут ка црквености, док Рус може да нас научи Тајни која се не јавља али свјетлуца у древном језику, иконостасу, пјевању, молитви. Тако ћемо се и даље дозивати као Свети краљ Драгутин и кнез Василије, „слатким словима“ али и заједничком стварношћу.

Извор: Печат

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: