Наставак агоније или предвечерје трагедије у европској држави много значајнијој него што се чини

Дешавања у Молдавији, највише „занемареној“ и најмање „актуелној“ европској држави далеко су значајнија него што се на први поглед чини.

Из кратких агенцијских вести сазнајемо да су грађани ове земље већински подржали уставне промене које подразумевају убацивање одреднице о европским интеграцијама у основни правни акт, као и да је Маја Санду по други пут изабрана на место шефа државе.

Без икаквих дилема, овакви резултати биће верификовани, признати од стране западног дела међународне заједнице и проглашени за легалне. Тема легитимности неће се више отварати. Међутим, динамику даљих процеса у овој земљи управо ће детерминисати питање легитимности свега што се одиграло, мада не треба занемарити ни димензију легалности. Јер, обе преваре – и референдумска и изборна – спроведене су под плаштом легалности.

Резултати се мењали – током ноћи

Када је о легалности реч, показује се да су бирачи који живе на територији Молдавије, већински одбили уставне промене. Такође, показује се и да већински нису гласали за избор Маје Санду, већ њеног опонента Александра Стојаногла. И поред свих, рекло би се и уобичајених неправилности на бирачким местима, разних злоупотреба државних ресурса и медијских манипулација – према првобитно објављеним резултатима на референдуму је однос гласова „за“ и „против“ европских интеграција износио отприлике 49 наспрам 51%. До ујутру званични резултати су промењени, након што су пристигли (наводни) резултати гласања молдавске дијаспоре из западноевропских држава, те је испало како 50,35% држављана ове земље подржава уставне промене. Чак и да се овај резултат узме као веродостојан, због тога што је на референдуму било 2,78% неважећих листића, уочава се да је од укупног броја изашлих свега 48,95% њих гласало за. У сваком случају, разлика између за и против је око 10 хиљада гласова и нема легитимне натполовичне већине за овакву, круцијалну одлуку.

Зашто се ово (иако је завијено у плашт легалности пошто је законом омогућено и држављанима из дијаспоре да гласају) може квалификовати као превара? Због чега је отворено питање легалности процеса?

Зато што није омогућено свим грађанима Молдавије који живе у дијаспори једнако право приступа изборном процесу. За уставне промене и проевропског кандидата већински су гласали печалбари који живе у ЕУ. У Италији је отворено 60 бирачких места у 50 градова, у Португалији 6 бирачких места у 6 градова, а у Румунији 16 бирачких места у 12 градова. У Немачкој је отворено додатних 26 бирачких места, у Француској 18, а куриозитет представља да је у Великој Британији било 17 бирачких места иако је број бирача релативно скроман.

Истовремено, у Русији су отворена свега 2 бирачка места и то искључиво у Москви, мада је у тој држави молдавска дијаспора бројна, са најмање 80 хиљада бирача (незваничне информације, које се лако могу пронаћи по друштвеним мрежама и у новинским анализама указују и на више стотина хиљада молдавских држављана у Русији), а у Казахстану није уопште организовано гласање упркос томе што се претпоставља да има око 15 хиљада бирача.

Такође, у Минску се могло гласати само на једном месту, у амбасади, мада је молдавских емиграната, посматрајући пропорционални број по бирачком месту четвороструко више у Белорусији него у Великој Британији. Молдавским бирачима који живе на пример у Сочију (а где их итекако има, било да су сезонски или грађевински радници), зато је ближе било да гласају у Букурешту, него у Москви. Истоветно као и на реферндуму две недеље раније, поновило се и у другом кругу председничких избора. Досадашња председница Маја Санду губила је у изборној трци све док нису пристигли резултати из (западноевропске) дијаспоре.

Где је смишљен референдум

При томе, лако је уочљиво да су тему референдума „измислили“ у Бриселу како би „погурали“ изборни резултат Маје Санду и мотивисали дијаспору настањену у ЕУ да на изборе изађе и гласа.

Приметно је, такође, да питање евентуалног гласања у Придњестровљу уопште није отварано, мада је овог пута постојала заинтересованост дела гласача у овој самопроглашеној републици да на изборима учествују. Како сада причати о „реинтеграцији“ и територијалном интегритету ако је, посматрајући са становишта интереса званичног Кишињева – оваква шанса пропуштена? Наравно, о Придњестровљу се није размишљало зато што ту актуелна председница не би освојила нити један глас.

Стратегија коју су осмислили у ЕУ, а на терену је примењивала кишињевска проевропска политичка номенклатура била је у потпуности подређена победи Маје Санду на председничким изборима. Напослетку, победа јесте остварена, али на који начин и по коју цену?

Остају дубоке поделе

Молдавско друштво остаје жестоко подељено, а за већину оних који су остали у земљи да у њој раде, стварају и васпитавају своју децу резултати избора (и пратећег референдума) нису ни легитимни ни легални. Поред тога, примећује се да је на југу земље и посебно у аутономној територијалној обалсти Гагаузији дистрибуција гласова таква да ће ту бити највише и најгласније приче и о легитимности и о легалности, што је прворазредно (гео)политичко питање.

Још пре четири године, чувена америчка „саветодавна“ корпорација РАНД у извештају под насловом „Развлачење Русије: надметање са повољније позиције“ ставила је у фокус Молдавију, предлажући вашингтонској администрацији читав низ мера како би се ојачао амерички (односно – западни) утицај у овом делу Европе.

Тада није било ни ескалације Украјинске кризе, ни ратних дејстава у окружењу Молдавије, ни милитаризације на европском континенту, није било чак ни поларизације унутар молдавског друштва. Отприлике, проценат оних који су били за европске интеграције (ма шта се под њима подразумевало и како их ко доживљавао) кретао се у истраживањима јавног мњења од две трећине до три четвртине. Нормално, као и у Украјини или Грузији, подразумевало се да европске интеграције имају неконфликтни карактер, да сам по себи тај процес неће захтевати прихватање екстремног антируског наратива.

Чак се неопходност европских интеграција често објашњавала постизањем мира кроз тражење нових решења за сарадњу са „отцепљеним“ Придњестровљем. Молдавци су неспорно били већински за ЕУ. Данас је та ствар дискутабилна. САД и Велика Британија имају своје дугорочне геополитичке пројекције, врло отворено и нескривено о њима се пише и говори, а саветодавне корпорације их разрађују и нуде читав дијапазон тактичких потеза које је нужно применити за остваривање стратешких циљева.

Услед тога се и Молдавија још раније нашла на „дневном реду“. Услед тога је и ЕУ суманутом политиком, као и у Украјини, учествовала у примени тактике зарад остваривања америчких и британских стратешких циљева. Све се подређује одржавању прозападних номенклатура у источноевропским државама.

Држава више није иста

Што значи и да се све жртвује за постизање таквог циља. У Молдавији су жртвовани унутрашња друштвена стабилност и функционалност политичког система.

Због тога се ова, до скора највише „занемаривана“ и најмање „актуелна“ европска држава данас налази пред два врло непријатна избора.

Или ће се наставити досадашња четворогодишња агонија, што је у овом случају још и најбоља варијанта, или ће доћи до ескалације напетости и увода у трагедију са несагледивим последицама, што би представљало тоталну катастрофу. У сваком случају, Молдавија више није иста као пре избора.

Спутњик

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: