Nastavak agonije ili predvečerje tragedije u evropskoj državi mnogo značajnijoj nego što se čini

Dešavanja u Moldaviji, najviše „zanemarenoj“ i najmanje „aktuelnoj“ evropskoj državi daleko su značajnija nego što se na prvi pogled čini.

Iz kratkih agencijskih vesti saznajemo da su građani ove zemlje većinski podržali ustavne promene koje podrazumevaju ubacivanje odrednice o evropskim integracijama u osnovni pravni akt, kao i da je Maja Sandu po drugi put izabrana na mesto šefa države.

Bez ikakvih dilema, ovakvi rezultati biće verifikovani, priznati od strane zapadnog dela međunarodne zajednice i proglašeni za legalne. Tema legitimnosti neće se više otvarati. Međutim, dinamiku daljih procesa u ovoj zemlji upravo će determinisati pitanje legitimnosti svega što se odigralo, mada ne treba zanemariti ni dimenziju legalnosti. Jer, obe prevare – i referendumska i izborna – sprovedene su pod plaštom legalnosti.

Rezultati se menjali – tokom noći

Kada je o legalnosti reč, pokazuje se da su birači koji žive na teritoriji Moldavije, većinski odbili ustavne promene. Takođe, pokazuje se i da većinski nisu glasali za izbor Maje Sandu, već njenog oponenta Aleksandra Stojanogla. I pored svih, reklo bi se i uobičajenih nepravilnosti na biračkim mestima, raznih zloupotreba državnih resursa i medijskih manipulacija – prema prvobitno objavljenim rezultatima na referendumu je odnos glasova „za“ i „protiv“ evropskih integracija iznosio otprilike 49 naspram 51%. Do ujutru zvanični rezultati su promenjeni, nakon što su pristigli (navodni) rezultati glasanja moldavske dijaspore iz zapadnoevropskih država, te je ispalo kako 50,35% državljana ove zemlje podržava ustavne promene. Čak i da se ovaj rezultat uzme kao verodostojan, zbog toga što je na referendumu bilo 2,78% nevažećih listića, uočava se da je od ukupnog broja izašlih svega 48,95% njih glasalo za. U svakom slučaju, razlika između za i protiv je oko 10 hiljada glasova i nema legitimne natpolovične većine za ovakvu, krucijalnu odluku.

Zašto se ovo (iako je zavijeno u plašt legalnosti pošto je zakonom omogućeno i državljanima iz dijaspore da glasaju) može kvalifikovati kao prevara? Zbog čega je otvoreno pitanje legalnosti procesa?

Zato što nije omogućeno svim građanima Moldavije koji žive u dijaspori jednako pravo pristupa izbornom procesu. Za ustavne promene i proevropskog kandidata većinski su glasali pečalbari koji žive u EU. U Italiji je otvoreno 60 biračkih mesta u 50 gradova, u Portugaliji 6 biračkih mesta u 6 gradova, a u Rumuniji 16 biračkih mesta u 12 gradova. U Nemačkoj je otvoreno dodatnih 26 biračkih mesta, u Francuskoj 18, a kuriozitet predstavlja da je u Velikoj Britaniji bilo 17 biračkih mesta iako je broj birača relativno skroman.

Istovremeno, u Rusiji su otvorena svega 2 biračka mesta i to isključivo u Moskvi, mada je u toj državi moldavska dijaspora brojna, sa najmanje 80 hiljada birača (nezvanične informacije, koje se lako mogu pronaći po društvenim mrežama i u novinskim analizama ukazuju i na više stotina hiljada moldavskih državljana u Rusiji), a u Kazahstanu nije uopšte organizovano glasanje uprkos tome što se pretpostavlja da ima oko 15 hiljada birača.

Takođe, u Minsku se moglo glasati samo na jednom mestu, u ambasadi, mada je moldavskih emigranata, posmatrajući proporcionalni broj po biračkom mestu četvorostruko više u Belorusiji nego u Velikoj Britaniji. Moldavskim biračima koji žive na primer u Sočiju (a gde ih itekako ima, bilo da su sezonski ili građevinski radnici), zato je bliže bilo da glasaju u Bukureštu, nego u Moskvi. Istovetno kao i na referndumu dve nedelje ranije, ponovilo se i u drugom krugu predsedničkih izbora. Dosadašnja predsednica Maja Sandu gubila je u izbornoj trci sve dok nisu pristigli rezultati iz (zapadnoevropske) dijaspore.

Gde je smišljen referendum

Pri tome, lako je uočljivo da su temu referenduma „izmislili“ u Briselu kako bi „pogurali“ izborni rezultat Maje Sandu i motivisali dijasporu nastanjenu u EU da na izbore izađe i glasa.

Primetno je, takođe, da pitanje eventualnog glasanja u Pridnjestrovlju uopšte nije otvarano, mada je ovog puta postojala zainteresovanost dela glasača u ovoj samoproglašenoj republici da na izborima učestvuju. Kako sada pričati o „reintegraciji“ i teritorijalnom integritetu ako je, posmatrajući sa stanovišta interesa zvaničnog Kišinjeva – ovakva šansa propuštena? Naravno, o Pridnjestrovlju se nije razmišljalo zato što tu aktuelna predsednica ne bi osvojila niti jedan glas.

Strategija koju su osmislili u EU, a na terenu je primenjivala kišinjevska proevropska politička nomenklatura bila je u potpunosti podređena pobedi Maje Sandu na predsedničkim izborima. Naposletku, pobeda jeste ostvarena, ali na koji način i po koju cenu?

Ostaju duboke podele

Moldavsko društvo ostaje žestoko podeljeno, a za većinu onih koji su ostali u zemlji da u njoj rade, stvaraju i vaspitavaju svoju decu rezultati izbora (i pratećeg referenduma) nisu ni legitimni ni legalni. Pored toga, primećuje se da je na jugu zemlje i posebno u autonomnoj teritorijalnoj obalsti Gagauziji distribucija glasova takva da će tu biti najviše i najglasnije priče i o legitimnosti i o legalnosti, što je prvorazredno (geo)političko pitanje.

Još pre četiri godine, čuvena američka „savetodavna“ korporacija RAND u izveštaju pod naslovom „Razvlačenje Rusije: nadmetanje sa povoljnije pozicije“ stavila je u fokus Moldaviju, predlažući vašingtonskoj administraciji čitav niz mera kako bi se ojačao američki (odnosno – zapadni) uticaj u ovom delu Evrope.

Tada nije bilo ni eskalacije Ukrajinske krize, ni ratnih dejstava u okruženju Moldavije, ni militarizacije na evropskom kontinentu, nije bilo čak ni polarizacije unutar moldavskog društva. Otprilike, procenat onih koji su bili za evropske integracije (ma šta se pod njima podrazumevalo i kako ih ko doživljavao) kretao se u istraživanjima javnog mnjenja od dve trećine do tri četvrtine. Normalno, kao i u Ukrajini ili Gruziji, podrazumevalo se da evropske integracije imaju nekonfliktni karakter, da sam po sebi taj proces neće zahtevati prihvatanje ekstremnog antiruskog narativa.

Čak se neophodnost evropskih integracija često objašnjavala postizanjem mira kroz traženje novih rešenja za saradnju sa „otcepljenim“ Pridnjestrovljem. Moldavci su nesporno bili većinski za EU. Danas je ta stvar diskutabilna. SAD i Velika Britanija imaju svoje dugoročne geopolitičke projekcije, vrlo otvoreno i neskriveno o njima se piše i govori, a savetodavne korporacije ih razrađuju i nude čitav dijapazon taktičkih poteza koje je nužno primeniti za ostvarivanje strateških ciljeva.

Usled toga se i Moldavija još ranije našla na „dnevnom redu“. Usled toga je i EU sumanutom politikom, kao i u Ukrajini, učestvovala u primeni taktike zarad ostvarivanja američkih i britanskih strateških ciljeva. Sve se podređuje održavanju prozapadnih nomenklatura u istočnoevropskim državama.

Država više nije ista

Što znači i da se sve žrtvuje za postizanje takvog cilja. U Moldaviji su žrtvovani unutrašnja društvena stabilnost i funkcionalnost političkog sistema.

Zbog toga se ova, do skora najviše „zanemarivana“ i najmanje „aktuelna“ evropska država danas nalazi pred dva vrlo neprijatna izbora.

Ili će se nastaviti dosadašnja četvorogodišnja agonija, što je u ovom slučaju još i najbolja varijanta, ili će doći do eskalacije napetosti i uvoda u tragediju sa nesagledivim posledicama, što bi predstavljalo totalnu katastrofu. U svakom slučaju, Moldavija više nije ista kao pre izbora.

Sputnjik