Наставља се копање тунела у Црној Гори кроз духовну стену српског народа – одлагањем пописа

Покушај одлагања пописа у Црној Гори покушај је наставка копања тунела, симболично описује песник Благоје Баковић нову политичку заврзламу око пописа становништва у држави у којој је рођен.

То је копање које иде кроз једну духовну стену српскога народа, не би, каже, никада ни било откривено да није било оне богојављенске промене.

„А ко зна колико још тунела има, видљивих и невидљивих, о којима ми ништа не знамо“, додаје Баковић.

Превођен на двадесетак језика, Баковић представља већ деценијама сам врх српског песништва. На овогодишњем Сајму књига на штнаду издавача, Српске књижевне награде, потписивао је примерке наградом „Мирослав Антић“ овенчане збирке „Није то моја вода“.

За Спутњик објашњава зашто не воли када му кажу да је Србин из Црне Горе.

„Не свиђа ми се то „Србин из Црне Горе“ зато што сам ја само Србин, а ту је формулацију направила ова машинерија за производњу нација. Кад кажу Срби у Црној Гори то ми је исто као да кажу – то су приправници за Црногорце. Јер не постоји друга сировина за производњу Црногораца него Срби из Црне Горе. Као што су литије показале да је богојављенски дух ушао у народ и да је опрао и спасио Црну Гору. Ја сам Србин и мени не треба моја Црна Гора него ми треба да то буде и моја Црна Гора. Али они би да буде само њихова. Морамо да будемо мањина, као да смо губави, као да је Његош губав, или Марко Миљанов. Иако нема ниједног мртвог писца колико ја знам да је писао на црногорском језику“, објашњава Баковић.

Као један од најнаграђиванијих српских песника у Русији – добитник је награде Владимир Мајаковски, Чеховљеве награде, награде Удружења руских писаца, Златни витез… – за Спутњик је присетио једног боравка у Русији који му је помогао да много тога биље разуме.

„Једном приликом боравећи у Русији на дуже, а поводом тих награда, испред Јесењинове куће у Константинову узео сам један јаворчић, и исту такву малу биљку испред куће грофа Толстоја у Јасној пољани. И узео сам две кашичице земље, колико да стане у целофан од цигарета, да то капам помало водом, да ми се не осуши док не донесем кући и посадим их. И пред кретање за Србију, на аеродрому Шереметјево, руски цариник је питао шта је то што носим.

Рекли су му да сам ја један песник занесењак који воли руску поезију и који је узео јаворе испред кућа руских великана да их носи и посади у Црној Гори.

Цариник је отресао земљу са тих биљки, по ту једну кашичицу земље, дао биљке и рекао: “Ови јаворови могу да иду, али ово је руска земља због које ми изгинусмо толико силно, и због које ћемо да гинемо, и не може ниједна кашичица земље да изађе из Русије“. Тада сам се угризао за језик, кад сам видео колико се поштује трунчица своје земље. А кад сам крајем деведесетих гледао шлепере како возе косовску, српску земљу до луке Бар одакле се даље одвозила за Америку, сетио сам се руског цариника и рекао: „Господе, спаси српски род.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: