Nastavlja se kopanje tunela u Crnoj Gori kroz duhovnu stenu srpskog naroda – odlaganjem popisa

Pokušaj odlaganja popisa u Crnoj Gori pokušaj je nastavka kopanja tunela, simbolično opisuje pesnik Blagoje Baković novu političku zavrzlamu oko popisa stanovništva u državi u kojoj je rođen.

To je kopanje koje ide kroz jednu duhovnu stenu srpskoga naroda, ne bi, kaže, nikada ni bilo otkriveno da nije bilo one bogojavljenske promene.

„A ko zna koliko još tunela ima, vidljivih i nevidljivih, o kojima mi ništa ne znamo“, dodaje Baković.

Prevođen na dvadesetak jezika, Baković predstavlja već decenijama sam vrh srpskog pesništva. Na ovogodišnjem Sajmu knjiga na štnadu izdavača, Srpske književne nagrade, potpisivao je primerke nagradom „Miroslav Antić“ ovenčane zbirke „Nije to moja voda“.

Za Sputnjik objašnjava zašto ne voli kada mu kažu da je Srbin iz Crne Gore.

„Ne sviđa mi se to „Srbin iz Crne Gore“ zato što sam ja samo Srbin, a tu je formulaciju napravila ova mašinerija za proizvodnju nacija. Kad kažu Srbi u Crnoj Gori to mi je isto kao da kažu – to su pripravnici za Crnogorce. Jer ne postoji druga sirovina za proizvodnju Crnogoraca nego Srbi iz Crne Gore. Kao što su litije pokazale da je bogojavljenski duh ušao u narod i da je oprao i spasio Crnu Goru. Ja sam Srbin i meni ne treba moja Crna Gora nego mi treba da to bude i moja Crna Gora. Ali oni bi da bude samo njihova. Moramo da budemo manjina, kao da smo gubavi, kao da je Njegoš gubav, ili Marko Miljanov. Iako nema nijednog mrtvog pisca koliko ja znam da je pisao na crnogorskom jeziku“, objašnjava Baković.

Kao jedan od najnagrađivanijih srpskih pesnika u Rusiji – dobitnik je nagrade Vladimir Majakovski, Čehovljeve nagrade, nagrade Udruženja ruskih pisaca, Zlatni vitez… – za Sputnjik je prisetio jednog boravka u Rusiji koji mu je pomogao da mnogo toga bilje razume.

„Jednom prilikom boraveći u Rusiji na duže, a povodom tih nagrada, ispred Jesenjinove kuće u Konstantinovu uzeo sam jedan javorčić, i istu takvu malu biljku ispred kuće grofa Tolstoja u Jasnoj poljani. I uzeo sam dve kašičice zemlje, koliko da stane u celofan od cigareta, da to kapam pomalo vodom, da mi se ne osuši dok ne donesem kući i posadim ih. I pred kretanje za Srbiju, na aerodromu Šeremetjevo, ruski carinik je pitao šta je to što nosim.

Rekli su mu da sam ja jedan pesnik zanesenjak koji voli rusku poeziju i koji je uzeo javore ispred kuća ruskih velikana da ih nosi i posadi u Crnoj Gori.

Carinik je otresao zemlju sa tih biljki, po tu jednu kašičicu zemlje, dao biljke i rekao: “Ovi javorovi mogu da idu, ali ovo je ruska zemlja zbog koje mi izginusmo toliko silno, i zbog koje ćemo da ginemo, i ne može nijedna kašičica zemlje da izađe iz Rusije“. Tada sam se ugrizao za jezik, kad sam video koliko se poštuje trunčica svoje zemlje. A kad sam krajem devedesetih gledao šlepere kako voze kosovsku, srpsku zemlju do luke Bar odakle se dalje odvozila za Ameriku, setio sam se ruskog carinika i rekao: „Gospode, spasi srpski rod.“