НАТО избори 2014. године

Припремају се избори 2014. Као и сви претходни, и ови ће, у највећој мјери, бити симулација изборног процеса. Простор за изборну манипулацију и бруталне режимске преваре свакако се сузио, али је довољно широк да би се резултати прихватили као легитимни.

Стероидни исказ „моћи”, испуцан на Цетињу и Мојковцу, само је димна завјеса у којој ДПС покушава да сакрије чињеницу да су се сасвим примакли граници, чак и формалне резултатске неизвјесности. Уз СДП која има врло живахну шизофрено-опозициону улогу, није ником једноставно, а поготово ДПС-у да одреди сопствене координате у садашњим и будућим политичким процесима.

На наредним изборима ће се, поред већ виђеног политичког фолклора, преламати лична и политичка судбина Мила Ђукановића који, већ сада видно усплахирен и с мањком такта, тражи формулу за преживљавање. Извјесно, он је већ одавно „спакован” у „фиокама” разних западних служби за дугу робију, али је потпуна енигма шта се налази у руском „ормару”. Запад је у принципу, па и у његовој причи, истрајнији и перфиднији, а исток недокучивији и сигурно бруталнији.

НАТО интензивно припрема своје политичко представљање на изборима 2014. преко такозваног државотворног блока. Сем Кривокапићевог СДП-а, у том блоку ће се углавном наћи партије, структуре, појединци са нијансираним, али доказаним антисрпским ангажманом. Окупљање је већ почело и видимо како се, по утврђеном распореду, безгласно и зомбично окупљају ЦИА трабанти, стара доушничка секција, Сорошеве ”грант стриптизете”, разноразна, досад непрепозната олош без трунке морала… То је савез који треба да буде главна цијев за НАТО усисавање ЦГ, кроз концепт директне конкуренције Ђукановићу. У том сценарију, Ђукановић, не би био више кључни састојаку процесу прикључења ратној алијанси, па би морао опет да доказује да је без њега стабилност било које одлуке неостварива, па и евентуално те, о прикључењу НАТО-у. Да би успио у томе, мора дати много убједљивије аргументе него претходних година.

Паралелно, амбасаде НАТО земаља врше стални притисак на ПзП да прихвате да се одлука о приступању НАТО-у донесе у скупштини, без претходног референдума. Рачунају да би у следећем парламентарном сазиву управо ПзП могао да обезбиједи двотрећинску већину. Ни НОВА није поштеђена ”добронамјерног” савјетовања са истих адреса да се праг толеранције за понашање коалиционих партнера у Демократском фронту спусти испод експлицитне програмске норме ДФ-а:

”Грађанима се мора обезбиједити да на посебно организованом референдуму одлуче о приступању или неприступању Црне Горе у НАТО”.

Најједноставније говорећи, од НОВЕ се тражи да „зажмури” на могућност гласања за НАТО у парламенту, а истовремено замисли ”свет” без Ђукановића у центру политичког живота. Схватајући да ПзП, ипак, неће ризиковати судбину ДФ-а због гласања за НАТО у скупштини, западни лобисти покушавају да обезбиједе довољан степен толеранције код НОВЕ. Наравно, није НАТО-у нимало стало да задржи Демократски фронт уцијело. Напротив. Њима никако не одговара било каква активна форма српско-црногорског сагласја, већ предано раде на томе да ова два идентитета држе у сталном сукобу и тиме разарају, некад доминантну православну компоненту у историјском карактеру и политици Црне Горе. Ипак, да је простор за ову намјеру НАТО лобиста у ДФ-у занемарљиво мали, јасно је због чињенице да, поред НОВЕ, важна цјелина овог савеза групација окупљена око Милана Кнежевића, ни под каквим условима неће прихватити ванреферендумску нагодбу за НАТО. Притом, нико не гаји илузије да ће се, ако дође до референдума, овај разликовати од оног 2006, који памтимо по незабиљеженом обиму притисака, бруталности и разним врстама крађе.

Све претходно речено вриједи само под условом да Ђукановић у међувремену не направи оно што мало ко очекује – пуни ”руски заокрет”. Али, шта ако се управо то деси?

Ако је Русима збиља стало да Црну Гору остави ван НАТО домашаја, онда им је, у датим околностима, најједноставније да подрже Ђукановића. Човјека који реално има највише моћи у Црној Гори, али коме је помоћ тренутно најпотребнија. У случају руске подршке, Ђукановић би се ослободио западног притиска и добио на времену у смислу одређивања не само политичке, већ и животне судбине. Могао би да осмисли, мање више суверено, ”постђукановићевски” распоред на политичкој сцени и тиме себи, а и Првој фамилији, обезбиједи мирну транзицију. Јасно одустајање од НАТО-а било би сигурно праћено појачаном подршком српске структуре, организација и гласача. Таман оноликом подршком колико Ђукановићу фали да надомјести тренутно искључене облике изборне крађе и ултраспороодлазећи СДП. Са све биометријеком идентификацијом бирача! То би извјесно било пропраћено дискретним аплаузом, ако не и гласном подршком Београда, опет са руском машницом. И ето ДПС ”идиле” за наредних десет година.

Колико год да би овакав обрт дјеловао нестварно прије неколико година, након руског успјеха у Грузији, Сирији, а по свој прилици и у Украјини, сад дјелује могуће. Јасно је да је НАТО претходних година систематски градио војни обруч око Русије. Инфантилне и интелектуално увредљиве тезе о постављању антиракетног кишобрана у Европи због терористичких пријетњи само су подигле ниво забринутости како Русије, тако и слободних грађана широм планете. Сад је већ опипљив страх од реинкарнације мрачног поретка који је побијеђен, између осталих, двадесетмилионском жртвом народа Совјетског Савеза, а понајвише Русије. Данас се Русија све снажније и успјешније супротставља НАТО покушају да је потпуно окружи и онеспособи за одбрану.

Стога, ако је Црна Гора у зони руског стратешког интереса, Ђукановић има озбиљну шансу да, још једним драстичним преображајем, продужи свој политички живот. А то значи гушћи и тежи мрак наредних година. Ако је за било какву утјеху, спраће се са лица стварности ова јефтина шминка ”демократије”, а откриће се суштина – Стаљинов брк, вјероватно једини који је нетакнут и непотрошен на оној фарсичној ”грант паради”.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: