Не очекујмо чудо, чудо се већ догодило!

Пише: Милан Ружић

Пунише се улице верницима, одзвањаше храмови грајом и звонима, видеше се са неба Црногорци и изборише се за ваздух одавно обећаван и мењан бојним отровом усташлука и аутошовинизма. И ко је победио?

Не ми, не они, победио је Господ, а на нама је да се радујемо што смо са Његове стране.
Црна Гора је доказала, а не знам да ли би то успела иједна више држава на целом свету данас, да се на све сме ударити, али на веру не сме и не може колико год неко био силан, или умислио да је силан.
Е сад долазимо до онога што ће се даље дешавати. Сви су сад опијени победом, с правом, али не треба се лако узнети, већ заиста човек мора ставити неки камен у џеп да не одлети превише.
Ови избори су били најважнији у историји Црне Горе, јер се показало да Црногорци још увек постоје, и то не на папиру, не у причи, него на јави. Живи, здрави, часни, храбри, непоколебљиви, правдољубиви и христољубиви.
Не може се очекивати да ће се овом победом одједном повући признање Косова као независне државе, да ће се према Србији поступати као према ономе што она јесте, а то је сестра Црне Горе, нити се може очекивати да су све препреке уклоњене. Нису. Ово је само почетак, али почетак какав нико није могао очекивати пре одређеног времена. То је довољно за бескрајну радост, али и за бескрајан опрез.
Оно што се сада мора радити јесте да се сви они који су од овог народа направили робове, морају процесуирати по закону, а не по ономе шта је овом народу рађено, јер ако се буде ишло старим обичајем „око за око, зуб за зуб“, остаде све слепо и крезаво, а тако би се онда показало да нема неке велике разлике између нас и њих.
Дакле, процесуирати оне који треба да буду тужени због свега што су радили на рачун народа, а затим поништити срамотни закон о слободи веросиповести. Ове две ствари, уз поништавање забране уласка појединих људи у државу, а ти људи су драгуљи у савременој круни Црне Горе, треба да буду основа. Мислим да повлачење признања Косова неће бити сада могуће, али и нека то питање чека, јер знамо да о њему одлучују неки који не учествују на изборима и који имају много ширу моћ од оне над једном државом.
Црна Гора треба да се умије од срамоте и одене се у своју народну ношњу како би прославила повратак себи. Своје противнике, некада на врху, а сада на низбрдици, не гурати даље низ брда, него и њих просветлити и показати им свагу вере и части. Ако не урадимо тако, нисмо православци, или јесмо они бивши који су се брзо расправославили и раскрстили.
Све се мора чинити полако, можда и дуже него што је уништавано, али ако имамо Господа на својој страни, ништа није превише споро нити недостижно.
Сад је све на људима. Господ је своје учинио.
Не очекујмо чудо – чудо се већ догодило.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: