Ne očekujmo čudo, čudo se već dogodilo!

Piše: Milan Ružić

Puniše se ulice vernicima, odzvanjaše hramovi grajom i zvonima, videše se sa neba Crnogorci i izboriše se za vazduh odavno obećavan i menjan bojnim otrovom ustašluka i autošovinizma. I ko je pobedio?

Ne mi, ne oni, pobedio je Gospod, a na nama je da se radujemo što smo sa Njegove strane.
Crna Gora je dokazala, a ne znam da li bi to uspela ijedna više država na celom svetu danas, da se na sve sme udariti, ali na veru ne sme i ne može koliko god neko bio silan, ili umislio da je silan.
E sad dolazimo do onoga što će se dalje dešavati. Svi su sad opijeni pobedom, s pravom, ali ne treba se lako uzneti, već zaista čovek mora staviti neki kamen u džep da ne odleti previše.
Ovi izbori su bili najvažniji u istoriji Crne Gore, jer se pokazalo da Crnogorci još uvek postoje, i to ne na papiru, ne u priči, nego na javi. Živi, zdravi, časni, hrabri, nepokolebljivi, pravdoljubivi i hristoljubivi.
Ne može se očekivati da će se ovom pobedom odjednom povući priznanje Kosova kao nezavisne države, da će se prema Srbiji postupati kao prema onome što ona jeste, a to je sestra Crne Gore, niti se može očekivati da su sve prepreke uklonjene. Nisu. Ovo je samo početak, ali početak kakav niko nije mogao očekivati pre određenog vremena. To je dovoljno za beskrajnu radost, ali i za beskrajan oprez.
Ono što se sada mora raditi jeste da se svi oni koji su od ovog naroda napravili robove, moraju procesuirati po zakonu, a ne po onome šta je ovom narodu rađeno, jer ako se bude išlo starim običajem „oko za oko, zub za zub“, ostade sve slepo i krezavo, a tako bi se onda pokazalo da nema neke velike razlike između nas i njih.
Dakle, procesuirati one koji treba da budu tuženi zbog svega što su radili na račun naroda, a zatim poništiti sramotni zakon o slobodi verosipovesti. Ove dve stvari, uz poništavanje zabrane ulaska pojedinih ljudi u državu, a ti ljudi su dragulji u savremenoj kruni Crne Gore, treba da budu osnova. Mislim da povlačenje priznanja Kosova neće biti sada moguće, ali i neka to pitanje čeka, jer znamo da o njemu odlučuju neki koji ne učestvuju na izborima i koji imaju mnogo širu moć od one nad jednom državom.
Crna Gora treba da se umije od sramote i odene se u svoju narodnu nošnju kako bi proslavila povratak sebi. Svoje protivnike, nekada na vrhu, a sada na nizbrdici, ne gurati dalje niz brda, nego i njih prosvetliti i pokazati im svagu vere i časti. Ako ne uradimo tako, nismo pravoslavci, ili jesmo oni bivši koji su se brzo raspravoslavili i raskrstili.
Sve se mora činiti polako, možda i duže nego što je uništavano, ali ako imamo Gospoda na svojoj strani, ništa nije previše sporo niti nedostižno.
Sad je sve na ljudima. Gospod je svoje učinio.
Ne očekujmo čudo – čudo se već dogodilo.