Немоћне Владе у пониженој земљи

Пише: проф. др Борис Б. Брајовић

У пониженој земљи бесрамних и погрбљених људи којима поглед сеже само до сопствене сјенке која незаситом утробом лажног тијела гута сваки видик изгубљена је врлина заборављене мудрости – срам. Када би се у Црној Гори макар једном недељно неко у јавном простору постидио и посрамио за оно што је изрекао или урадио постојала би нада да опстанемо и као политичка заједница и као народ. Бесрамност је знак невидљиве смрти, коначног пада у пропадање а чија је последица политички банкрот. Економски банкрот нам се већ кези и не може ту помоћи ни Виа милитарис који ће Бехтел градити за НАТО трупе нашим приморјем јер ће наши путеви нестати под њиховим гусјеницама.

Свети Петар цетињски је у својим Посланицама упућеним Црногорцима и Брђанима (који су у међувремену нетрагом нестали) прекоријевао их да неће да помогну држави која је створена уједињењем Црне Горе и Брда тако што ће плаћати порез и тиме изграђивати државу, подсјећајући их да су до скора Турцима били обавезни да плаћају и дају, а плаћали су и давали не само гостопримством и ручком за њих и њихове коње већ су на крају морали и у новцу да их обештете зато што су Турци трошили своје зубе на њиховом месу.

Порез на трошење окупаторових зуба. Каже Борхес „што не бих дао за сјећање“ на то вријеме онда бисмо ово данас лакше поднијели. Као и тада и данас сваки грађанин носи неподношљив терет срамоте за ниво политичког живота Црне Горе просто и једноставно јер је кривица наша, јер смо ми правили изборе оних којима смо повјерили власт. Ако у праву не постоји институт колективне кривице у политичком дјеловању постоји.

Политичке странке (већина од њих) су данас у Црној Гори друштва са ограниченом одговорношћу. Њихова одговорност се односи само на оно што нијесу изрекле у својим политичким предизборним кампањама, а то је онај предаторски ујам који ће подијелити након избора а све оно што је изречено као обећање програма у тој политичкој манипулацији утисака биће заборављено и неостварено. Политичке странке и нове и старе (већина од њих) у Црној Гори раде као компаније које на изборном тендеру подносе своје, већином само реторичке „понуде” за извођење пројекта управљања и од људи се тражи да изаберу жељеног извођача.

И кад их изаберете, они по тој инжињерској логици а још више по лажној и непостојећој инжињерској етици додају том обећаном дизајну пројекта, анексе о којима се нијесте ни сагласили а и о којим није било ријечи у понуди коју су Вам изнијели и због који их не бисте ни гласали ни бирали. Тако на примјер у новој немоћној Влади која ће по том програму се створити имате анексе, први, други, трећи и све тако редом којим у посао уводите оне против којих сте се борили тридесет година и због којих сте гласали баш те који су Вам обећавали другачију политику. Осјећате се превареним и љутим на политичко кривоклетство које већ сада дјелује као дефинитивна датост, неизљечиво политичко проклетство посткомунистичке Црне Горе. Вама који гласате остаје осјећај кривице и одговорности који Вам одузима сваку могућност приговора, неслагања, протеста. Можете сочно опсовати себи у браду, можда најбоље на српском језику. Толико барем можете.

Политика више није часна професија, и требамо бити захвални што још има људи који су спремни да се њоме баве а то су они ријетки политичари у нашем друштву, за које како кажу неки не без злобе да расипају гласове а који својом скромном пажњом, поузданошћу, разборитошћу имају ону вербалну опрезност, озбиљност који не узбуђују и емоционализују политичку публику већ их аргументативно убјеђују. Политика се не тиче анашњег човјека у Црној Гори, не дотиче се реалности његовог живота ни на нивоу интересовања ни на нивоу визије, грађанин постоји само као невољни али добровољни давалац гласа. У нашој политичкој стварности и културном менталитету престао је да функционише као друштвено референтна осовина принцип одговорности, више ништа никога не обавезује. А онда нема ни референтности кривице јер она више не представља реалност односа зато што наспрам Вас није више неко већ нико, који сјутра може постати други нико, он је само глас иза кога не стоји личност већ лице политичког менаџера. А гласу није потребно ваше физичко постојање већ само исто тако глас за његову каријеристичку сертификацију. Народ, грађанин, отаџбина, патриотизам, част, поштење тако постају криптовалуте у тој политичкој монетаризацији. Али зашто не говоримо баш данас о „светости“ политике у сусрет новој и ко зна којој по реди немоћној и нежељеној Влади, зашто не говоримо о оној могућности одговорног и часног служења у политици, о поштовању свих оних који су Вам дали повјерење а да не заборавите и оне који нијесу, о политици која ће дати приоритет поновном активирању заједнице и заједница, дати предност образовању, истини и правди а не лажи и превари, манипулацији и опсјени.

А то је зато што не постоји више принцип који даје смисао нашем животу и политичком организовању. Зато и са горчином дочекиваћемо и испраћати у прошлост нове и старе партије и Владе надајући се да ће се и ово данас звати јуче и да се неће поновити никад више. Момчило Настасијевић би то назвао тугом записујући „прецветаше журно руже и љиљани, случи се иста прича кô и лани“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: