Неуписан

Пише: Мирко Ракочевић

Први, први, 2024. године.

Богоми сам мислио да је нећу дочекат’.

Него, кад сам већ ту, кад сам фактички загазио и у ову годину, онда је ред и да се дефинишем. Да сагледам стање. Да видим са чим се располаже.

Лична карта ми је истекла још у септембру.

Возачку, од кад је пропала она стара, нисам поново ни вадио.

Пасош к’о и лична.

А још остадох и неуписан.

Послао сам ја уредно ситну књигу на мејл кабинета Монстата и обавијестио их да је једна невјеста долазила да пописује, да су је остала чељад обавијестила да и ја ту живим, али сам тренутно одсутан, али она нити остави број телефона, нити се више помаљала код нас. Ваљда јој она два и по евра, што би на мене добила, нису ни требала.

Није ми то сазнање мило – да ни два и по евра не ваљам.

Али шта да се ради, сем да се црно чељаде добро замисли.

Аха, ја сам, мрчко, потпуно ван система.

Кашљем, подригујем, прдим – све како је наредно. К’о једна наша новинаррка док снима радио емисију.

Значи по овим људским аршинима – постојим.

А по државним – не постојим.

За вријеме старих Грка држао предавање филозоф Анаксимандар излажући своју теорију по којој нема разлике између живота и смрти.

„Што онда не умреш, Анаксимандре“, добацио је један од окупљених.

„Па зато што нема никакве разлике“, одговорио му Анаксимандар.

Можда је тај зли Анаксимандар био у праву.

Ја у ствари не постојим, али нисам осјетио никакву разлику од онога кад сам постојао.

Тако да, у ствари, и не знам да не постојим.

Шта ми уради, како би је ови данашњи назвали, пописивачица.

Еј, црна друго, што ме зађобиђе?

Што ме прескочи?

Мушке се гаће над тобом не дријешиле, само што не проквичах.

А ја се јутрос, кад се пробудих, таман порадовао што дочеках и ову двадесчетврту.

Кад се моиј отац последњи пут женио, а то је била моја мајка, он првоборац, ослобађ’о Сарајево четрес четврте, она рођена при крају рата, дошли у општину да се склопи брак кад моја мајка ван система – неуписана.

Вели јој мој стриц Мина, ђевер, а ошину је прутом реда ради: „Да не дође у нашу кућу не би знала да не постојиш.“

Прошле неолике годинице. Жени се мој стриц Мина. Са Радушом Вуковић, из Бабајића. Добром учитељицом и мојом добром стрином.

Мој тата, најстарији међу шес’ брата и три сестре, сакупио стотину сватова.

И дан данас је у кући списак сватова.

„Кад се жени српски цар Стјепане

Надалеко испроси ђевојку…“

Дошли у општину кад и мој стриц Мина ван система.

Неуписан.

Тако је то било, браћо скаути, како би рекао Ћопићев јунак, Дуле Дабић хајдук или Де де ха.

Тек после су изумили личне карте.

Е, те личне карте су нам дошле главе.

Прије њих није било битно да ли постојимо или не постојимо.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: