Neupisan

Piše: Mirko Rakočević

Prvi, prvi, 2024. godine.

Bogomi sam mislio da je neću dočekat’.

Nego, kad sam već tu, kad sam faktički zagazio i u ovu godinu, onda je red i da se definišem. Da sagledam stanje. Da vidim sa čim se raspolaže.

Lična karta mi je istekla još u septembru.

Vozačku, od kad je propala ona stara, nisam ponovo ni vadio.

Pasoš k’o i lična.

A još ostadoh i neupisan.

Poslao sam ja uredno sitnu knjigu na mejl kabineta Monstata i obavijestio ih da je jedna nevjesta dolazila da popisuje, da su je ostala čeljad obavijestila da i ja tu živim, ali sam trenutno odsutan, ali ona niti ostavi broj telefona, niti se više pomaljala kod nas. Valjda joj ona dva i po evra, što bi na mene dobila, nisu ni trebala.

Nije mi to saznanje milo – da ni dva i po evra ne valjam.

Ali šta da se radi, sem da se crno čeljade dobro zamisli.

Aha, ja sam, mrčko, potpuno van sistema.

Kašljem, podrigujem, prdim – sve kako je naredno. K’o jedna naša novinarrka dok snima radio emisiju.

Znači po ovim ljudskim aršinima – postojim.

A po državnim – ne postojim.

Za vrijeme starih Grka držao predavanje filozof Anaksimandar izlažući svoju teoriju po kojoj nema razlike između života i smrti.

„Što onda ne umreš, Anaksimandre“, dobacio je jedan od okupljenih.

„Pa zato što nema nikakve razlike“, odgovorio mu Anaksimandar.

Možda je taj zli Anaksimandar bio u pravu.

Ja u stvari ne postojim, ali nisam osjetio nikakvu razliku od onoga kad sam postojao.

Tako da, u stvari, i ne znam da ne postojim.

Šta mi uradi, kako bi je ovi današnji nazvali, popisivačica.

Ej, crna drugo, što me zađobiđe?

Što me preskoči?

Muške se gaće nad tobom ne driješile, samo što ne prokvičah.

A ja se jutros, kad se probudih, taman poradovao što dočekah i ovu dvadesčetvrtu.

Kad se moij otac poslednji put ženio, a to je bila moja majka, on prvoborac, oslobađ’o Sarajevo četres četvrte, ona rođena pri kraju rata, došli u opštinu da se sklopi brak kad moja majka van sistema – neupisana.

Veli joj moj stric Mina, đever, a ošinu je prutom reda radi: „Da ne dođe u našu kuću ne bi znala da ne postojiš.“

Prošle neolike godinice. Ženi se moj stric Mina. Sa Radušom Vuković, iz Babajića. Dobrom učiteljicom i mojom dobrom strinom.

Moj tata, najstariji među šes’ brata i tri sestre, sakupio stotinu svatova.

I dan danas je u kući spisak svatova.

„Kad se ženi srpski car Stjepane

Nadaleko isprosi đevojku…“

Došli u opštinu kad i moj stric Mina van sistema.

Neupisan.

Tako je to bilo, braćo skauti, kako bi rekao Ćopićev junak, Dule Dabić hajduk ili De de ha.

Tek posle su izumili lične karte.

E, te lične karte su nam došle glave.

Prije njih nije bilo bitno da li postojimo ili ne postojimo.