„Ископаше ти очи, лепа слико…“ Нико јој није удахнуо живот вјечни као Милан Ракић: Симонида!
1 min read
Ископаше ти очи, лепа слико...
Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.
Али дирнути руком није смео,
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео,
Под којим лежи коса твоја густа.
И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану, и белу;
И као звезде угашене, које,
Човеку ипак шаљу светлост своју,
И човек види сјај, облик, и боју,
Далеких звезда што већ не постоје.
Тако на мене, са мрачнога зида,
На ишчађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида, —
Твоје већ давно ископане очи!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Zahvalna sam Redakciji i ja.
Pridruzujem se Almi.
Simonida je više, mnogo više od stihova.
Ne samo kao znameniti deo Srpske Kulture,
već i kao duboki filozofski smisao same pesme.
Imam i jednu molbu. Mozete li PONOVO da objavite
Kolumnu “ Iskopaše Ti oči lepa Simonido“,
ili sličnog naslova. Mislim da je pisao E. Labudović.
Hvala
Vjeciti stihovi za vjecito pamcenje i na ponos srpskoj kulturi !
Hvala redakciji.
Сјеме се утрло тим зликовцима.