Ником ништа

Плиткоумна, овдашња власт даје следећи одговор: управо је пресуда доказ да живимо у држави права, закона и слободе.
Они који су намјерно неупућени (овдје је то постало – грађанско занимање), климају главом, и у пролазу још додају како су високе адресе, САД & Енглези похвалили – коначно рјешење (са Србима!).

Пресудом се, дакле, има тек показати колико смо напредовали у спољној политици, а на то нас нарочито све чешће подсјети пацер, министар Дармановић.

Над дан кад се обиљежава Дан Европе, са трга независности (гдје се том згодом уприличио веома сиромашан и прије свега ужасно неинтересантан забавни програм), поменути пацер оцијенио како је ово држава слободе, права и прије свега закона који је једнак за све. Па ипак, препознајемо да се, успут, нешто покушава принијети на жртву.

Па, логично му га дође да се настоји свим расположивим силама и средствима посјећи сам врх опозиције, у овом случају ријеч је о ДФ-у, који је, између осталог, својом политиком против потчињавања, разоткрио шта је све труло у опозицији црногорској.
Тако имамо опозицију која свако мало сједа па се брже боље устаје од бескрајног преговарачког стола… Имамо, аха, ујединитеље, демократе, солере, србенде, десне православне, радничку, еманципаторско грађанску – али немамо опозицију! Толико, бре, ликова(!), нигдје јебеног програма…
У њиховим акцијама има увијек нечег од апсурда: унапријед је резултат осуђен на пропаст, али су баш због тога учесници посвећенији раду да то и остваре. Њихово је, те тзв. грађанске или како већ „опозције“, само да постоје, да се повремено окупе, понешто прозборе, и то је то. На површини, рекло би се, рад разлике, сукоб мишљења, процес отворене борбе којој је циљ што хитније обурдавање режима...
Но, тјеши једно: љутица Драгиња стиже на чело СДП-а, што ће само по себи рећи да праву и правди, ама закону уцијело, долазе ведрији дани. Е сад, још ако се, недајбоже, у међувремену и разведе, преконоћ достижемо апсолутну демократизацију.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: