Његош изгнан на бурну брежину
Његош, (Фото: Архива)
Пише: Максим Драшковић
И би још један свијетли празник. Још један празник над празницима. Онај „што се горди над свијема вјековима“, што је извиискра мрака земаљскога, луча сјајна и путоказ свим „људскијем кољенима. Би још један Његошев дан. Тек трећи заредом. Као опомена колико смо их недостојни прескочили. Вјекове затрапили и заборавили – сами себе утамничили. Ех, кад бисмо барем достојни васкрснули!
Да сви будемо Његова вјерна духовна чеда. Да Га сви здушно и поносито славимо, Њиме се дичимо, по Њему препознајемо и казујемо…
Умјесто тога, једни славимо Његоша, други два дана одмора. Разапети међу собом и Њега разапињемо. Изагнали смо Га на“бурну брежину“ своје злосрећне неслоге. Себично се отимамо и черечимо Онога што је над свима нама – и светачки и отачки, и умно и духовно. Над нама чији је Он свијетли небесник, а ми Његов једнокрвни народ. Над нама који под Његовим горостасним небеским окриљем корачамо сићушни испод звијезда. Подијељени и разбраћени – на нас који Га слиједимо и славимо и њих који Му размећу гроб и колијевку, који би да Га расрбљују, скрећу крвоток, потиру биће и поистовјећују са собом одрођеним – што безумно и грешно наклапају је ли Србин или Црногорац…
Као да Он није рекао и овјековјечио све о себи, а самим тим и о нама самима. Као да неки не знају, или намјерно неће да знају, „да Он сам собом чудо сочињава“ и да Му је од таквих „одбрана с животом скопчана“.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
