Нормализована култура прислушкивања и праћења: Објелодањена јавна тајна

Недавна изјава потпредсједника Владе Црне Горе Дритана Абазовића да је бивши шеф Агенције за националну безбједност Дејан Перуничић налогодавац незаконитог праћења антирежимских политичара, активиста невладиног сектора и новинара је заправо прво јавно признање нечега што сви ионако знају.

Култура прислушкивања и праћења као и живот под таквим сазнањем и/или вјеровањем је нешто што је одавно малтене нормална ствар у Црној Гори. Таква перцепција није само производ комунистичке владавине већ сеже до познијег отоманског периода владавине Балканом чије тековине су касније преузеле Краљевина Црна Гора и Југославија. Недавна изјава потпредсједника Владе Црне Горе Дритана Абазовића на прессу да је бивши шеф Агенције за националну безбиједност Дејан Перуничић налогодавац незаконитог праћења анти-режимских политичара, активиста невладиног сектора и новинара је заправо прво јавно признање нечега што сви ионако знају. Абазовић је даље изјавио да је АНБ материјал прошлога љета завршавао на коспиративном порталу удар.ме у јеку предизборне кампање и да је тада чест гост Перуничићеве Агенције био ДПС-ов министар одбране Предраг Бошковић. Са друге стране Перуничић и Бошковић су негирали да су радили мимо закона.

Када је у питању сами портал Удар, његов модус операнди је имао све елементе полицијско-удбашке кухиње којима су асистирали и други државни органи. Материјал који је избациван без потписа и икаквих доказа је садржао и огроман број увреда и напада на лично и породично достојанство проказаних критичара режима који су један за другим жигосани као сарадници српске тајне службе. Међу „откривеним агентима“ српске службе су се нашли и истраживачки новинари Вијести Синиша Луковић и Вук Лајовић као и уредник портала Борба Дражен Живковић којима су оперативци Перуничићевог АНБ-а пришили и кодна имена и оперативне везе. На овакву кампању прљавштина нико од државних органа нити из тужилаштва није реаговао али јесу међународне организације за људска и медијска права. Надлежно Министарство културе није хтјело одговорити на новинарске упите да ли је и када портал Удар поднио захтјев за регистрацију и ако није да ли су предузети кораци за прикупљање података о истом. Из Агенције за електронске медије су се позвали на нови закон о медијима који је ступио на снагу 14. августа 2020. и како они више нису надлежни иако је портал Удар почео објаве још у вријеме док је иста агенција била надлежна. Од фирме Домен.ме гдје је Удар имао регистрован домен такође није било помоћи. Домен.ме је изјавио Друштву професионалних новинара Црне Горе (ДПНЦГ) да је „регистрант заштитио своју приватност“ па тако они као нису знали ко је власник портала.

Из државних тужилаштава такође нико није хтио одговорити на упите медија и ДПНЦГ-а да ли су по службеној дужности покренули извиђаје да се утврди идентитет власника портала и испитају тешке оптужбе да су поједине особе активни сарадници страних обавјештајних служби у Црној Гори.

Међутим када су раније поједини грађани путем друштвених мрежа износили оштре критике на рачун тадашњег директора Управе Полиције Веселина Вељовића и Предсједника Републике Мила Ђукановића исти су брзински ухапшени и процесуирани. Такође Велимир Чабаркапа је добио првостепено два мјесеца затвора због препјева црногорске химне на друштвеним мрежама док је посланик Скупштине Црне Горе Небојша Медојевић ухапшен без скидања имунитете и „стављен у затвор“ 14 дана због критика на рачун Главног специјалног тужиоца Миливоја Катнића и одбијања да открије своје изворе информација.

По незваничним информацијама које је Монитор добио број незаконито прислушкиваних грађана достиже цифру од чак 400 особа, што ако би се испоставило тачним, представља пропорционално највећи број прислушкиваних грађана по глави становника у Европи. Црна Гора је већ европски рекордер по броју полицајаца по глави становника (635 на 100 хиљада) док је на другом мјесту режимски сродна Србија (596 на 100 хиљада).

Од прислушкиваних особа, како нам извори наводе, не ради се само о особама из независних медија, НВО сектора и бивше опозиције већ и о знатном броју људи који су служили или још служе ДПС-у и Дјукановићу. Дио њих су били под обрадама полиције и тајне службе како би се нашло довољно прљавштина против њих и тако осигурала њихова лојалност. Поготово је то случај са једним дијелом истакнутих тужилаца и судија којима је толерисано или чак препоручивано узимање мита у случајевима који немају политички сензибилитет да би се нашли „на услузи држави“ кад то затреба.

Друга група прислушкиваних поданика режима припада супростављеним клановима унутар бивше власти, првенствено тзв. Грандовци против Мојковчана који су се међусобно шпијунирали и повремено пуштали информације медијима једни против других. Међутим, количина компромитујућег материјала коју су кланови у ДПС власти акумулирали једни против других је, са друге стране, осигуравала да ће власт ипак остати хомогена и поред супростављених пословних интереса и жеље да баш тај клан предводи у похари државне имовине.

Мимо ових група постојало је и легитимно прислушкивање за рачун страних партнерских служби као и за сузбијање одређених мањих облика криминала у којима државни врх није видио свој интерес.

Остаје тек да се види колико ће нових детаља бити доступно јавности и да ли ће Специјално тужилаштво опет ћутати или можда процесуирати ситније играче. Са друге стране знатан дио бивше опозиције а сада парламентарне већине је надања да ће се почети са отварањем архива тајне полиције и стављањем на увид грађанима, тј. онима који су били мета праћења и прислушкивање. Постављењем Дејана Вукшића за в.д. директора АНБ-а почело је и поспремање у тој кући. Први резултати су потврдили страховања јавности као и ранија писања Монитора да је дошло до масовног уништавања или склањања документације, поготово оног дијела који се односи на нелегалне активности АНБ-а у задњих 30 година које су биле у служби заштите режима умјесто уставног поретка.

Садашњи руководилац АНБ-а је успио повратити нешто документације, дијелом и преко савјесних службеника који су тајно направили копије одређених фајлова прије него су уништени. Са друге стране, претходна екипа је, како Монитор поуздано сазнаје, направила и неке техничке превиде тако да је, након уништења документације, остало нешто неизбрисаних документа у меморијама штампача, скенера и тзв. помоћних бацк-уп система. На основу тога се могла направити груба реконструкција онога што недостаје.

У октобру прошле године је Независно удружење правника (НУП) предложило план свеобухватне реформе правосуђа нагласивши „да је јавна тајна да се ниједан судија није могао изабрати без мишљења СДБ-а, односно АНБ-а. Јасно је да нису све судије сарадници некадашње СДБ, односно АНБ-а, али је сигурно да један огроман број јесте, као и да је примао новац и остваривао друге привилегије“. Удружење је предложило да се у Закону о судовима дода нови члан по коме државни тужилац, члан Судског савјета и члан Тужилачког савјета „не може бити лице које је или које је било члан тајне организације“ па би се преко тога закона могао промијенити и добар дио чланова поменутих савјета. Међутим, непознаница је да ли је уопште и колико остало документације о политичким противницима и мрежи сарадника АНБ-а у државним институцијама, поготово у правосуђу. НУП сматра да би Скупштина требала формирати државну комисију за провјеру која би утврдила које судије су сарадници тајне службе. Садашња влада се нада да би и ту могли помоћи савјесни службеници Агенције или звиждачи.

Што се тиче оних који су били мете тајне полиције, Закон о Агенцији за националну безбиједност из 2015.год. предвиђа чланом 18. да је „Агенција дужна да грађанина, на његов писани захтјев, обавијести да ли су предузимане мјере прикупљања података о њему и да ли Агенција води евиденцију његових личних података и да му, на његов писани захтјев, стави на увид документа о прикупљеним подацима“. Истим чланом АНБ је дужан одговорити на захтјев у року од 30 дана. Досадашњи покушаји појединаца да се позову на закон и добију приступ документима су одбијани. До сада је АНБ вођен Перуничићем или ћутао или касно слао одговоре позивајући се на став 3. истог члана да „Агенција није дужна да поступи у складу са ставом 2 овог члана, ако би обавјештење отежало или онемогућило извршење послова Агенције или би могло довести до угрожавања безбједности другог лица“, о чему је требало писано обавијестити подносиоца у року од 15 дана.

Приступ инвидуалним досијеима тајне службе је одавно правно уређен и имплементиран у другим земљама бившег комунизма, поготово у ДДР-у (бивша Источна Њемачка) гдје је тајна служба Штази на врхунцу бројала скоро пола милиона агената и доушника у земљи од 16 милиона становника. Њемачка влада је отворила архиве Штазиа (тј.оно што није било уништено) и од 1991. до 2011. преко 2.75 милиона источних Њемаца је поднијело захтјев за увид у властите досијее које је водила комунистичка власт. У најужем окружењу приступ фајловима је најбоље уређен у Албанији. Албанци су осим отварања архива претворили бившу централу злогласног Сигуримија (тзв. Кућа лишћа) у јавни музеј.

Црногорски закон такође предвиђа контролу имовине бивших и садашњих обавјештајаца што до скоро Агенција није чинила и на шта је упозорила и Државна ревизорска институција (ДРИ) још 2012. у свом извјештају. Баснословна богатства појединих бивших функционера Агенције и њихови сумњиви послови само потврђују вјеровања великог дијела јавности о потреби темељне реформе друштва.

Нови директор је већ неколико пута рекао да ће АНБ убудуће радити у складу са законом и у интересу државе и грађана.

Аутор: Јово Мартиновић
(Монитор)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: